Na stranu to što cenzura može voditi stvaranju somnambulnog društva, jer su pasionirani ljubitelji rialitija (otprilike njih devedeset odsto) primorani da cele bogovetne noći, kada „pip“ aparat valjda ne radi, iščekuju inkriminisane vinjete srpskog jezika. Da nevolja bude veća, takvo jedno društvo koje „nikada ne spava“ i te kako ide naruku politici sveopšteg kresanja (budžeta, plata, radnih mesta, socijalnih davanja), jer država u tom slučaju nepopularne mere uvek može da pravda slabom produktivnošću usled hronične neispavanosti građana.

Kada se socijalni problemi nagomilaju posredstvom nepopularnih državnih mera, čoveku jedino preostaje da „zgrabi sopstvenu psihu i polupa je o zidove“, što bi rekao Al Paćino. Tada, međutim, nastupa televizija sa gandijevskom politikom nenasilne borbe protiv društvene apatičnosti, lečeći ljude rialiti terapijom. Ali kada se ubrzo ispostavi da rialiti programi nemaju dovoljno naučno-obrazovnih elemenata, na scenu stupa stručna javnost koja moralnim toljaganjem nastoji da zaštiti gledaoce od njih samih zaboravljajući pri tom da ovi jedino žele hleb, igre i pregršt blasfemičnih (rialiti) sadržaja baziranih na „shoot bloodly“ taktici. „Farma“ je upravo takav jedan komercijalizovani socio-psihološki eksperiment koji takmičarima garantuje slavu, a gledaocima pruža zadovoljstvo hipnotičkog zurenja u ekran. Ali, kritičari greše kada ovakve programe zasipaju drvljem i kamenjem, jer ne uviđaju prostu činjenicu da ljudima prijaju forme koje odvlače pažnju od trivijalnih sadržaja realnog sveta. Pa čak i kada nekim čudnim spletom okolnosti izostanu sočne psovke, gledaoci nastavljaju da uživaju u izvesnoj sadržajnoj praznini rialiti programa. Urbana legenda kaže kako je gledanost „Velikog Brata“ najveća u trenucima kada „ukućani“ spavaju. Naime, uvek postoji mogućnost da će se neko pre ili kasnije pošibati u ljubavnom zanosu što svaki ozbiljniji rialitoman iščekuje sa postojanom istrajnošću. Iščekivanje zapravo i čini srž ovakvih programa, pa je razumljivo što su ih Srbi, inače iskusni dugoprugaši u disciplini iščekivanja boljeg života, oberučke prihvatili.

U zemlji u kojoj je skupština davno utabala put današnjim rialiti emisijama, srozavanje opšteg kulturnog nivoa išlo je pod ruku sa jeftinim političkim populizmom, pa zato ne treba da čudi što bi većina današnjih televizijskih konzumenata radije izabrala da gleda „Grand šampione“ umesto „Metropolisa“ dok bi u isto vreme veliki broj političara vrlo rado učestvovao u nekom rialitiju budući da je to idealno mesto za proveru forme pred naporna parlamentarna prepucavanja, nešto poput rialiti-političkog Kovilova. Doduše, dešava se i da (ne)poznati rialiti učesnik, bez prethodnog političkog iskustva, ali sa magnetnim delovanjem na gledaoce (potencijalne birače), bude vrbovan za budućeg partijskog vojnika što može biti dokaz povratne sprege između rialitija i politike. Ukoliko u tom smislu Miki iz Kupinova i nije dobijao stranačke ponude nakon uspešnih rialiti sezona (u šta je teško poverovati) ne znači da to neće „strefiti“ Miloša Bojanića koji sada ima životnu šansu da se politički aktivira u nekoj partiji desno od centra. Ostavlja utisak domaćina koji udarnički rmba, poziva se na „naciju“, fanovi ga vole, suparnici mrze, dakle, ispunjava elementarne uslove za budućeg stranačkog prvaka. Zanimljivo je i mišljenje oksfordskog profesora Stivena Kolmana, koji zaokružuje teoriju o vezi rialitija i politike, tvrdeći da „predstavnička demokratija može dosta toga da nauči od praksi glasanja i tehnika za manipulisanje izborom“ koji se koriste u rialiti programima.

Ako se uzme u obzir da nas je stranačka politika u dugom vremenskom intervalu granatirala daleko pikantnijim rečnikom od onog kojim se služe Firči, Miloš i društvo, još je manje razumljiva cenzorska intervencija države, posebno zato što je rialiti šou baziran na ekscesnim radnjama njegovih učesnika, već drugi put „pušten u etar“. Pa tako ispada da je RRA pomešala „Farmu“ sa nekakvim vikend programom o lepotama seoskog života čije bi emitovanje i ministarstvo poljoprivrede rado podržalo. Bilo kako bilo, plodove „Farme“ ne bi trebalo posmatrati isključivo kroz primenu vokabulara iz Vukovog „Crven bana“ koji ovdašnji stručnjaci poistovećuju sa ubojitim kuršumima verbalnog nasilja. Plodove „Farme“ treba tražiti na sasvim drugoj strani, recimo u transcendentnim dubinama palanačke filozofije gde narodni duh dremucka kao na plažama Zakintosa. Ali kako očuvati nirvanu „Volksgeista“ bez čistote jezika? pitao bi Herder. Cenzura svakako nije najsrećnije rešenje.