Ukratko, bile bi to mamutske sapunske opere. Oni koji su čitali „Odiseju“ ili bar Kunovu džepnu verziju setiće se epizode u kojoj Odisej nalaže članovima posade da voskom zapuše uši kako ne bi čuli omamljujuću pesmu sirena kraj čijeg ostrva su upravo plovili. Ova epizoda je donekle paradigmatična za trenutak u kojem živimo. Višemesečna gungula oko „Farme“ izbacila je u prvi plan pitanje da li je eventualno trebalo da voskiramo uši poput Odisejeve ekipe i otplovimo u pravcu naučno-obrazovnih destinacija. Istina je, međutim, da se naučno-obrazovni program u ovom trenutku, osim par emisija, nalazi na dnu rialiti-šou okeana. Doduše, ni publika se preterano ne buni zbog toga, jer šta je uostalom „Mali program“ naspram „Farme“ ili „Opstanak“ naspram „Survajvera“ iz perspektive savremenog srpskog rialitomana? Kada esenciju potrošačke korpe čine hleb i mleko, televizijska zabava dođe kao gotovo besplatna hrana. A to uopšte nije mala stvar. No, budući da smo dobrovoljnim pristajanjem na granatiranje medijskim porukama potvrdili da nam društvo ne čine virtuelno asocijalni tipovi, prema onoj Bodrijarovoj da se socijalizacija meri putem izloženosti medijskim porukama, dokazali smo da u tom segmentu ne zaostajemo za svetom. Štaviše, izgleda da se nalazimo u samom vrhu globalne liste TV manijaka. Čak smo Amerikance isprašili, i to na njihovom terenu. Ikonična predstava Ujka Semovog „sestrića“ koji deset sati bulji u ekran zajedno sa vrećom čipsa i kofom koka-kole ugrožena je od strane srpskog rialitomana koji danonoćno, uz pivce i meze, poistovećuje sebe sa svevidećim velikobratovskim okom. Ovome u prilog idu i pogrešne moralizatorske tvrdnje kako su Srbi nekako prijemčiviji od ostalih naroda za prihvatanje trivijalnih televizijskih sadržaja. Istorijske činjenice, međutim, govore da su banalni sadržaji i pre televizijske ere zaokupljali pažnju ljudi bez obzira na geografsko poreklo. Primera radi, krajem devetnaestog veka postojala je posebna vrsta zabavljača koja je oduševljavala narodne mase širom zapadnoevropskih vašarišta, a čiji se jedini majstorluk ogledao u veštom ispuštanju „vetra“. Naočigled i ogromno zadovoljstvo radoznale publike oni su nepogrešivo tulili sveće i izvodili popularne „šlagere“ sezone. Jedan od majstora svog zanata i zvezda „Mulen Ruža“ Žozef Pižol zarađivao je čak dva i po puta veći honorar od Sare Bernar, u to vreme veoma poznate glumice.

Mada nismo ostali gluvi za trivijalnosti rialiti programa, postavlja se pitanje zbog čega smo sipali vosak u uši kada su u pitanju ozbiljnije teme koje nas svakodnevno zasipaju sa ekrana. Stiče se, naime, utisak kako problematični zakoni prolaze mimo nas budući da nas ta tematika očigledno preterano ne zanima. Ko ne primećuje da štampani mediji zapravo predstavljaju kritičku burgiju koja probija put civilnom društvu, taj neće primetiti ni činjenicu da jedan loš zakon može poprilično narušiti njihovo slobodno delovanje. U vremenu koje je prethodilo rialiti plimi, skupštinska zasedanja bila su veoma gledana na ovim prostorima. Javnost se neprekidno napajala međusobnim pljuvanjem narodnih izaslanika, polivanjima vodom, rezanjima kablova povezanih sa mikrofonima predsedavajućeg, pesničenjima po skupštinskim aulama, iznošenjima iz sale, „korama banane“ isl. Sa pojavom rialiti programa skupština je nekako skrajnuta u drugi plan, pa bi nešto valjalo uraditi na podizanju njenog urušenog rejtinga. To bi se možda i dogodilo kada bi bila uvedena mogućnost SMS komentarisanja tokom skupštinskih prenosa. Komentari gledalaca neprekidno bi promicali u dnu ekrana dok bi se potencijalni birač našao u mogućnosti da neposredno procenjuje poslaničke gafove što bi na kraju verovatno uticalo i na autocenzuru samih poslanika koji bi se predanije bacili na usavršavanje taktika dodvoravanja javnom mnenju. S druge strane, ovakvo aktivno učešće javnosti u parlamentarnom radu predstavljalo bi neku vrstu SMS agore i u velikoj meri bi osvežilo unutarparlamentarnu dinamiku, ponajviše interakciji na liniji građanin -poslanik i obrnuto. Ruku na srce SMS agora je već obrazovana na televiziji Pink, a koplja se danima lome oko učesnika rialiti šou programa. Zapravo, nikada se u ovoj zemlji narod nije više zanimao za nebitne stvari nego nakon okončanja „Farme“. Ovo „ružičasto“ rabljenje glasova iz naroda potpuno se uklopilo u sveopštu atmosferu društvenog spektakla od loto bubnja do rialiti štale. Pitanje je samo da li bi situacija kvazidemokratskog učešća javnosti bila izbegnuta da smo kojim slučajem sipali vosak u uši?