Od ostalih vrsta treba spomenuti pljuvanje u šake pre kakvog manuelnog posla te pljuvanje na staklenu površinu u cilju postizanja visokog stepena sjaja. Nekada, pre pojave fejsbuka, klinci su ubijali vreme pljuvanjem udalj, dok je omiljena lihvarska maksima onda kao i sada glasila: „Pljuni pare (ili život).“

Da Srbi o pljuvanju nemaju loše mišljenje govori situacija u kojoj ponosni roditelj izjavljuje: „Moje dete je pljunuti ja.“ Slično je i kada treba dokazati istinitost vlastitog iskaza: „Pljuni me ako lažem“, odnosno kada nekoga treba podstaći na priču: „Ispljuni to što imaš da kažeš.“ Čuveni Norbert Elijas se u „Procesu civilizacije“ podrobno bavio fenomenom pljuvanja kao uostalom i evolucijom brisanja nosa. Tako nas Elijas podseća da je pljuvanje u srednjem veku predstavljalo opštenarodnu potrebu i da je jedino pravilo glasilo da se ne pljuje preko stola već ispod njega. Civilizacijski pomak od pljuvanja ispod stola do pljuvanja u maramicu tekao je sporo, jer je maramica u to vreme predstavljala ekskluzivnu robu, pa je Anri IV posedovao jedva nekoliko komada tog parčeta platna za brisanje nosa. Stoga je iz praktičnih razloga razumljivo što je umesto u maramicu prevladalo pljuvanje na ulicu. S druge strane, pljuvanje se može staviti u širi društveni kontekst i povezati sa oblikom kritičke svesti. Nije li još Habermas pisao da je kritička javnost postepeno nastajala u zapadnoevropskim kafanama počev od sredine 17. veka kada je kočijaš jednog levantskog trgovca otvorio prvu krčmu u Londonu. Istinu govoreći, uz zamagljenu kriglu svetlog piva glas naroda daleko se (bolje) čuje. I kod nas su disidentske ideje nicale u zadimljenim kafanama/bifeima, na astalima prekrivenim kockastim mušemama uz rakiju, meze i poj klimakteričnih pevaljki u somotskim minićima. „Šta ti preostaje neg da uveče izađeš, zalepiš se za šank i piješ pivčugu“ kazuju „Pankrti“ u pesmi „Anarhist“. Možda su upravo zbog optužbe da su legla kritičke (pljuvačke) javnosti kafane sistematski uništavane kod nas. Masovno su ih zamenjivali kafići koji su postajali rasadnici pljuvačkog mejnstrima. Jer, kafana i kafić su uglavnom nespojive kategorije kao „Grmeč“ i „Zlatni papagaj“, kao pank i disko muzika, kao turska kafa i esspreso.

Bilo kako bilo, ipak je neukusno izjednačavati glas naroda sa kritičkim pljuvanjem po vlasti, mada je pljuvanje u ovom smislu odvajkada predstavljalo sigurnosni ventil kroz koji je narod ispuštao nagomilano socijalno nezadovoljstvo. Jer, skučena je definicija po kojoj se pljuvanje (u žargonu) tretira kao kritika koju podvlašćeni (masa, narod, raja) upućuju vlasti (eliti, političkoj klasi, vlasti). Naime, treba praviti razliku između bezvrednog kritizerstva (pljuvanja bez pokrića) i kritičkog mišljenja (argumentovanog pljuvanja). Sasvim je drugo pitanje da li kritička pljuvačina odozdo prema gore (dakle, od naroda prema vlasti) ima bilo kakvog efekta. Na primer, kada kritika vlade dolazi iz usta zabrađenih baba koje prodaju mladi luk na pijaci, kritička oštrica se nedvosmisleno zatupljuje, pa takav pijačni anarhizam ne može proizvesti tip javnosti od čije kritike cvikaju vlada i političari. Zato se kod nas još uvek dešava da raja pati dok se Vlaja i Gaja zajebavaju, što bi rekao Lane Gutović.

Ukratko, filozofija „pljuni i zapjevaj“ proizvela je stav kako je moderno upotrebljavati pojmove „narod“ i „nacija“ umesto pojma „javnost“. Ovo brkanje termina dovoljno govori o širokorasprostranjenom nekritičkom populizmu koji u najboljem slučaju podupire odbranu statusa quo. Posledica ovoga je odsustvo kritičke javnosti u medijskom prostoru kojim suvereno gospodare političari. Poređenja radi, odlazeći britanski premijer Gordon Braun danima se izvinjavao javnosti svoje zemlje zbog toga što je u predizbornoj trci jednoj penzionerki, koja ga je obasula nezgodnim pitanjima, odbrusio da je zadrta. Štaviše, četrdesetak minuta je proveo klečeći u kući dotične moleći je za oproštaj. Javnost je to znala da ceni, pa laburisti nisu doživeli potpuni izborni debakl. Kod nas stvari drugačije stoje. Što su predstavnici vlasti prema narodu osorniji, to se bolje kotiraju na političkim rang-listama. Dobro, to što je ministar zdravlja nakon skoro decenije ministrovanja otišao u „Minken“ na rutinsku operaciju ne mora da znači da je naše zdravstvo, ne računajući plate medicinskih sestara, u tako katastrofalnom stanju. Ali, istina je i to da majstor Života nikada ne bi bio heroj naše mladosti da je automobile popravljao kod kolege Anđelka. Štaviše, postavilo bi se pitanje Životinog ljudskog i automehaničarskog kredibiliteta. Ali to je bilo neko drugo vreme. I dok se „Narod pita“ ko će koga na „Farmi“ kraj Barajeva, ili dok bira „Utisak nedelje“, dok „Stanje nacije“ zavisi od toga da li je vox populi označio opcije „Da, možda ne“, vreme za stvaranje kritičke javnosti neumitno protiče. Kao reka u koju se, da parafraziramo Heraklita, ne može dva puta pljunuti. Komunalna vreba iza ugla.

Autor je sociolog iz Beograda