U stvari, to je trebalo udesiti još pre tri nedelje, a nakon teksta „Nije strašno izgubiti“, kojim sam na izvestan način zaokružio uzaludnu borbu protiv vetrenjača. Ipak, usledila su još dva teksta.

Prvi sam napisao iz prve ruke, kao očevidac suptilnih metoda represije tokom izbornog dana. Drugi sam napisao tendenciozno, otvoreno inspirisan izvanrednom dosetkom koju je sjajni Viktor Ivančić upotrebio u jednom svom dobro poznatom članku. I sada mi još jedino preostaje da u ovom 397. izdanju IZ KORNERA odgovorim na pitanje iz naslova.

Prometej je i te kako bitan za razumevanje karaktera civilizacije kojoj pripadamo. Bez vatre koju nam je nesebično podario, mi bismo još uvek tumarali mračnim pećinama neznanja i predrasuda – čvrsti u iracionalnoj gordosti i stameni u iluziji da živimo u najboljem od svih svetova.

Stoga hvala Prometeju što nam je pomogao da uočimo razliku između onih koji osvetljavaju puteve i onih drugih koji ih mrače. Ipak, rešite li da u današnjem vremenu osvetljavate, morate biti spremni na odmazdu sila mraka koje će vas brže-bolje obeležiti stigmom mračnjaka. A što je sasvim u skladu sa orvelovskim karakterom savremene civilizacije (sloboda je ropstvo i tome slično). Uostalom, ni Prometej nije nagrađen zbog svoje velikodušnosti, već je brutalno kažnjen! Možda ponajviše zbog nepristajanja na totalitarizam Olimpa koji je, poput svakog drugog totalitarizma, isključivo nagrađivao poslušnost, povinovanje i konformizam, a brutalno kažnjavao neposlušnost, slobodu mišljenja i nepristajanje na mrak. Danas u većini slučajeva kazna očekuje svakoga ko se, odbacivši komfor što mu ga pristajanje uz mrak pruža, drzne da prosvetljava široke narodne mase. I to, da nevolja bude veća, unutar slatkaste tame totalitarizma koja te iste mase okružuje i uvlači ih u svoje skrivene odaje prepune šarenih laža. Današnjoj Srbiji Prometeji nisu potrebni. Jer da jesu – već bismo podigli monumentalne spomenike Božidaru Grujoviću – tvorcu Praviteljstvujuščeg sovjeta i Dimitriju Davidoviću – piscu Sretenjskog ustava.

LJudi se (ko što reče Žan Žak Ruso), rađaju slobodni, ali su svuda u okovima. Upravo je NJegoš bitan za razumevanje karaktera slobodnog čoveka koji hrabro raskida okove tiranije. Sličnih karaktera imate i danas, što ne znači da su kadri da napišu Gorski vijenac i Luču mikrokozma. Ali to i nije toliko bitno, koliko je bitan njihov prezrivi odnos (tih slobodnih ljudi kojih srećom ima i u Srbiji i u svetu belom), prema ropstvu i totalitarizmu. LJubomir Nenadović se nije mogao nadiviti slobodarskom duhu vladike crnogorskog tokom boravka u Rimu, s proleća 1851. godine, te ga je na književan način preneo u svojim „Pismima iz Italije“. Upečatljiva je scena u kojoj NJegoš odbija da celiva „Časne verige“ – lanac kojim je bio vezan Sveti Petar u Jerusalimu.

„Crnogorci ne ljube lance“, kazao je tada NJegoš (a LJuba verno preneo na hartiju), rimskom kaluđeru koji mu je prineo lanac na celivanje. Naravno, NJegoševu poruku treba otključavati univerzalnim ključem – što će teško poći za rukom individuumu uvezanom lancima rasne, nacionalne i etničke samobitnosti.

Zato nam je preko potreban građanin sa velikim G! I zbog toga je bitan Henri Dejvid Toro – autor spisa „O dužnosti građanina da bude neposlušan“. NJegošev savremenik (takođe umro od tuberkuloze, relativno mlad), Toro je bio stidljiv i povučen usamljenik koji je živeo u kolibi na obali severnoameričkog jezera Valden.

Jednom prilikom je bačen u tamnicu pošto je odbio da plati određenu globu crkvi u koju inače nije odlazio.

„Nisam uviđao zašto oporezovati učitelja da pomaže sveštenika, a ne sveštenika da pomaže učitelja“, napisao je u pomenutom spisu o građanskoj neposlušnosti za koji je inspiraciju dobio upravo u zatvoru.

„Ni za trenutak se nisam osećao zatvoren a zidovi su mi se činili kao veliko traćenje kamena i maltera. Nisam mogao a da se ne smešim kad sam video kako savesno zaključavaju vrata za mojim razmišljanjima, koja su izašla za njima bez prepreka, a u stvari, jedino su ona i bila opasna“.