Atomski putnici

Analitičari su oprezni, mnogi i sumnjičavi. Ali Akbar Salehi, inače po školovanju nuklearni fizičar, nema moć u Islamskoj republici da zvanično saopštava atomske odluke vlade, pa treba sačekati da umirujuću vest o pristanku na dalje pregovore sa svetskom šestorkom (stalni članovi Saveta bezbednosti UN i Nemačka) u Kazahstanu 25. februara potvrdi vrhovni vođa revolucije ajatolah Hamnei. Samo njegova reč je važeća, a na nju svakako više utiče glavni iranski pregovarač Said Džalili, privržen ajatolahu i uporno nespreman na pomirljivost.

Iran, koji već ima u radu više od deset hiljada centrifuga za obogaćivanje uranijuma, a najmanje tri stotine postižu dvadesetprocentnu smešu, dovoljnu za brzo spravljanje nuklearnog punjenja nagoveštava uvođenje još savremenijih mašina. Istovremeno, prikazan je u aerodromskom hangaru domaći borbeni avion osvajač 313, veoma nalik na američki nevidljivi stelt.

Uz putovanje majmuna u domaćem projektilu na vasionsku visinu od 120 kilometara, posebno nepoverljivi strani komentatori dostignuća, kao pratnju trideset četvrte godišnjice uklanjanja šaha Reze Pahlavija, opisuju kao „izazov Svetu bezbednosti i njegovim sankcijama protiv balističkih aktivnosti Irana“.

U junu Irancima predstoje predsednički izbori, što će – veruju upućeni – izvesno „ograničiti sposobnost vlade da čini bilo kakve ustupke na nuklearnom frontu“, a pored toga američki i evropski poznavaoci smatraju da postoje „vidljive unutrašnje podele oko pitanja pregovora, koje su i ranije kvarile napredak u sporazumevanju“.

Teheran je proces zaledio u junu 2012, kad je – kao uslov da razmotri bilo kakvo smanjenje nuklearnih aktivnosti – zahtevao prethodno poništavanje (nekih) sankcija UN.

Iranski opisi atomske delatnosti prikazuju kao doprinos razvoju energetike i medicine, sve „za dobrobit građana“. Teheran je u nuklearne vode zakoračio, zapravo, još pedesetih godina prošlog veka, pomoću američkog globalnog programa Atomi za mir. Šah je sa SAD, Nemačkom i Francuskom pregovarao o ideji „dvadeset iranskih reaktora“.

Prošle godine izraelski predsednik vlade Benjamin Netanijahu je tvrdio da će do leta 2013 „ne bude li diplomatskog napretka“ – Iran „nagomilati dovoljno materijala da brzo sastavi jednu ili više atomskih bombi“. Mršava izborna pobednička prednost jerusalimskog premijera (i ograničenja iz Vašingtona) „veoma smanjuje njegovu sposobnost da sam preduzme unilateralni napad na Iran“. Potpredsednik Sjedinjenih Država Bajden podseća da je Obama jasno stavio na znanje iranskim vođama da politika Vašingtona nije obuzdavanje, već sprečavanje Teherana da stekne nuklearno oružje“. Pitijskoj poruci treba dodati nalaz Volstrit džornala da su u Briselu „zvaničnici EU, nešto popustljiviji, mada im je nejasno da li je Iran stvarno zainteresovan za kompromis, ali jesu spremni na neki dozirani gest kako bi pregovori dobili zamah“.

Dobitnik Nobelove nagrade za mir, neumorni 90-godišnjak Henri Kisindžer sa ovogodišnjeg svetskog ekonomskog foruma u Davosu poručuje da je „kriza sa nuklearnim Iranom na horizontu u doglednoj budućnosti“; upozorava da će širenje atomskog oružja na Bliskom istoku „povećati šanse za atomski rat, kao kritičnu tačku u našoj istoriji, jer će pretiti da nuklearno oružje postane kao konvencionalno, koje će poželeti i druge zemlje u regionu“. Zabrinuti posrednik u mnogim sukobima poziva obe strane da ozbiljnim pregovorima potraže rešenje u razumnom vremenu.

„Ako Iran deluje kao nacija, ne kao revolucionarni barjaktar, nema razloga ni za Ameriku, ni za ostale stalne članove Saveta bezbednosti UN, a ni za bilo koju državu u okruženju, da budu sa njim u sukobu“.

Raspravljajući o mitovima o nuklearnom oružju, Pol Braken, profesor američkog Jejl univerziteta, prilaže svoje uverenje:

„Za nuklearne novajlije, bomba je alatka nacionalnih aspiracija. U opasno složenom svetu, ova oružja – koja moguće neće biti eksplodirana – uredno su korišćena na više načina: kao prevara, za zastrašivanje, za sticanje naklonosti, za izbacivanje protivnika iz ravnoteže. Niko ne može reći da nisu upotrebljiva. Razoružanje je slatka fantazija. Najbolje, čemu treba da se nadamo, jeste „kontrolisano upravljanje nuklearnom menažerijom“, ali u to ne možemo da budemo sigurni.“

Iranski zvaničnici su objasnili da nema mesta sumnjama u prevaru: fotografija majmuna po imenu Pisgam (Pionir, kad se prevede sa farsija) kao putnika u vasionu, po povratku, greškom službenika arhive, zamenjena je slikom jednog od drugih kandidata pripremanih za let ili, kako to misli harvardski astronom Džonatan MekDouel, likom nastradalog četvoronožnog astronauta, iz neuspelog lansiranja rakete 2011.

Hamid Fazeli, direktor Vasionske agencije Irana, obećava lansiranje većih raketa, koje će nositi veće životinje, pre slanja u kosmos ljudi i satelita, koji će „motriti na prirodne nesreće u trusnom području, poboljšavati komunikacione veze i nadgledati vojno stanje u regionu“.

Nema nezaposlenih.