Grčki Đurđevdan

U sedmom veku pre Hrista Drakon je uveo tako stroge zakone da je, do naših dana i širom sveta, njegovo ime sinonim za izuzetnu oštrinu propisa. Daleki potomci i sunarodnici, u dvadeset prvom stoleću naše ere, veruju da su smanjenja plata i penzija, ukidanje povlastica državnim službenicima, omča poreske i opšte štednje, da bi se izbrisao nezapamćeni deficit, drakonski potez modernog doba. Ali zapisano je da je „i pored svega, Drakon bio veoma popularan u vremenu kad su Atinjani grcali u socijalnoj i finansijskoj krizi, a umro je pošto je u pozorištu, da bi mu iskazao divljenje i poštovanje, narod na njega bacao sopstvenu odeću i tako ga ugušio.“ Drakonove odredbe (recimo, ropstvo za neplaćanje dugova), podseća se, promenio je preteča atinske demokratije Solon, čija je najvažnija reforma bila oslobađanje od dužničkog tereta:

„Dugovi su bili poništeni, dužnici oslobođeni ropstva, oduzeta zemlja vraćena, lišavanje ličnih sloboda više nije moglo biti upotrebljeno za naplatu potraživanja, ograničeni su profiti veleposednika – sve to kako bi Atina mogla da napreduje.“

Milenijumima minulim uspomenama, kolumnista u uglednom dnevniku Katimerini, suprotstavlja sadašnju tegobnu stvarnost: „Grčko bankrotstvo je iznad svega političko. Partijski predlozi su anemični i neuverljivi, jer su političari na kolenima, bez daha i poraženi. Ne mogu ništa da podstaknu sem fatalizma i strepnji. Izbori će poslužiti kao kazna njima. Bankrotirani poslanici i ministri prethodnih godina su donosili zakone, koji su radili protiv interesa budućih generacija. Grčki političari se nisu libili da predlažu hiljade amandmana u poslednjem trenutku, samo da bi služili interesima i zahtevima političkih klijenata. Mnogi od njih će ovih dana opet izmileti i od birača tražiti da im obnove mandat, obećavajući za uzvrat samo ono što i mogu da ponude: nastavak patron – klijent prakse, što vodi pretnji od rasta ekstremne desnice i nepostojanju snažne vlade.“

Grčku čekaju parlamentarni izbori, u kojima po svim ispitivanjima raspoloženja, obe velike partije – tradicionalni gospodari političke scene gotovo četiri decenije – stranke desno i levo od centra, Nova demokratija i PASOK, zajedno mogu da računaju na najviše četrdeset procenata glasova, što je – istina – porast od februarskih 26 odsto, ali ne i dovoljno za samostalnu vladavinu i radnu većinu svake od njih, a ni za „hibridnu“ koaliciju, koju i ne žele.

Samarasova konzervativna Nova demokratija, uz sve optužbe za grehe iz prošlosti, u predizbornom odmeravanju značajno je ispred Venizelosovih posustalih i prokaženih socijalista, „krivaca za nečinjenje“.

Poznavaoci predviđaju da će osam, devet partija preskočiti preponu za skupštinu od tri procenta, ali su veoma sumnjičavi da li će parlament moći da deluje dovoljno homogeno; većinu malih čini mešavina radikalnog populizma, od krajnje levice do ekstremne desnice. Značajniji deo klupa, čak odmah posle Nove demokratije, nije isključeno, ali ipak ne sasvim verovatno, moguće je da zauzme Demokratska levica Fotisa Kuvelisa – po prognozi Ekonomista, čak i preko deset procenata – koja okuplja nezadovoljnike iz srednje klase.

U svežnju raznolikog političkog miljea su nacionalistički LAOS – Narodni pravoslavni zbor, Koalicija Levice, uvek svojim prisustvom sigurni komunisti nastali iz staljinističkog genetskog koda (ovog puta sa kojim procentom više) i sa dobrim izgledima da pređu prag parlamenta; Zlatna zora, koja se može nazvati nacističkom, već i po tome što se članovi predstavljaju „Hajl Hitler“ pozdravom i fašističkim programom. „Politički pejsaž je fluidan i gotovo je nemoguće predvideti kakva će biti slika“, oprezan je politikolog Takis Mihas.

Razumljivo je poimanje znalaca da „Grčka, ekonomski i politički, teško može da podnese trošak izbora bez jasnog pobednika, ali ni zbog socijalnih i društvenih prilika da se ne održe“. Odgovorni političari moraju da smire ulicu i svojim odgovornim ponašanjem spreče da male ekstremne stranke buku pretvore u glasove. Smireniji proroci poručuju: „Da bismo izašli iz krize moramo da razumemo da je ono što nas uvlači u zamku samouništavajućeg sukoba naša nesposobnost da častan kompromis vidimo kao dragocenu alatku za preživljavanje, ne kao poraz.“

Stari Grci su izmislili izbore. Prebrojavali su se kamenčići, koje su birači spuštali u zemljani ćup. U zametku, oslikanom na vazama, demokratija je bila jednostavna.