Kavkavske ratne igre

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Od svih nerešenih sukoba, koji su nastali među potomcima raspadanja SSSR-a, Nagorno-Karabah je uvek bio najzamršeniji, rado ponavljaju mnogi poznavaoci.

Pun trogodišnji rat, započet 1991, nije zapravo završen između Azerbejdžana sa deset miliona stanovnika i njegovih domaćih 150.000 Jermena, oslonjenih na nacionalnu maticu, sa kojom se dodiruju preko dodatno zauzetih sedam manjih oblasti.

U ranijim prilikama, „kao učitelj koji disciplinuje nevaljale đake, Putin je dovodio predsednike Azerbejdžana i Jermenije Alijeva i Sargina da se stanje privremeno ohladi, ali posle takvih lekcija nije se približilo trajnije rešenje“, pisao je nedeljnik Ekonomist.

Uobičajena dijagnoza glasi:

Sukob se održava u privremenom stanju mira, sa povremenim pucanjem i bez postojanja međunarodnih snaga, koje bi sprečavale ispade. Na obe strane volja za kompromis je nedovoljna, a najčešća je ocena da je pritisak vodećih posrednika – SAD, Rusije i Francuske – „uvek daleko slabiji od otpora Jermenije i Azerbejdžana“.

„Zajednički umešan koktel sukoba je stalna ponuda“, zaključuju izveštači sa dobrim uvidom u raspoloženja i namere zavađenih. Bi-Bi-Si – recimo – u ovom času „tople probe“ na terenu vidi dva moguća scenarija. Jedan je nekontrolisano „izmicanje kontrole prekida vatre“, što može lako da dovede do razbuktavanja sukoba, pre nego što dve strane pretrpe značajne gubitke i odluče da se zaustave. Druga pretpostavka u igri je da Azerbejdžan reši da povede odmerenu operaciju i tako pokuša da promeni u svoju korist „činjenične prilike na terenu, kao povoljan ulog za dalji rasplet“.

Ipak, Arastun Orujlu, ugledni istraživač Centra Istok – Zapad iz Bakua, ne misli da će Azerbejdžan pribeći vojnom rešenje sukoba: „Vlada je sasvim realna u procenama. Jermenija je u vojnom savezu sa Rusijom još najmanje sledećih četrdeset osam godina i Moskva ima pet hiljada vojnika u dve baze iznajmljene od Jerevana.“

Odavno, uzalud, postoji podrška Ujedinjenih nacija teritorijalnom integritetu Azerbejdžana, uz zahtev za povlačenje jermenskih snaga. Napredak u mirovnom procesu je zapravo zamro posle razgovora jermenskih i azerskih lidera još 2009.

Koreni nedaća su svakako složeniji. Posle raspada Carske Rusije, Azeri i Jermeni su proglasili nezavisnost sopstvenih država, ali su već 1918. i zaratili oko spornih teritorija, da bi obe 1922. postale deo Sovjetskog Saveza. Godinu dana kasnije stvorena je Autonomna oblast Nagorno-Karabah u granicama socijalističke republike Azerbejdžana. „To je sukob stavilo na višedecenijski led“, beleže istoričari.

Kalendar čitavog slučaja, dodaju, seže daleko ranije: tragovi se mogu naći u mnogo davnijim hrišćansko-islamskim sudarima.

Edgar Kalantarian upućuje koliko je Kavkaz „uvek bio u središtu sudara različitih civilizacija i geopolitičkih kalkulacija, a u „novije doba interesa svetskih aktera kao što su SAD, Rusija, EU i regionalnih igrača – Irana i Turske. Kalantarian smatra da je „Nagorno-Karabah posebno važna i poželjna strateška tačka na južnom Kavkazu, koja je uvek bila naseljena Jermenima, kojima je veza sa maticom primarna, dok im je čuvanje ranijeg status quo rasporeda neprihvatljivo“.

Ričard Vajc, stručnjak Hadson institute iz Vašingtona, međutim, naglašava da pošto obe države – i Jermenija i Azerbejdžan – imaju bliske odnose sa Moskvom, „Rusija može da odigra veliku ulogu u tome kako da se raseče ovaj zamršeni čvor“.

Dve zemlje su, valja imati na umu, i dobri kupci ruskog oružja. Posebno je značajan azerbejdžanski vojni budžet, čiji rast omogućavaju prihodi od nafte, mada sada sa zabrinjavajućim padom cena, vlada sve više mora da podstiče patriotska osećanja nego da se oslanja na opremu armije. U prošle dve godine Baku je na vojsku odvojio 2,1 milijardu dolara (2014), odnosno 1,7 (2015), dok je u Jerevanu na takvom računu u istom vremenu bilo 469 i 414 miliona dolara.

Nagorno-Karabah kao nezavisnu državu ne priznaje nijedna zemlja, pa ni Jermenija, koja će – kako najavljuje – tome pribeći „ako sadašnja vojna dejstva dobiju veći obim“. Istina, postoje priznanja Rod Ajlanda, Masačusetsa, Lujzijane, Mejna, Kalifornije, DŽordžije i Havaja. To su, naravno, samo delovi političke trgovine i lobiranja, u par američkih federalnih jedinica, isključivo za lokalnu upotrebu.

Kavkaske ratne igre su mnogo ozbiljnije, od koloritne provincijske diplomatske zabave. Jednostavno, sukobi različitog intenziteta održavaju se „na redovnoj osnovi“.