Mešanje karata u Izraelu

Na domaćem političkom nebu, Hamasova raketna kiša iz Gaze i izraelski surovi odgovor, koji je sledio, tako je samo prolazno nevreme („hronična konfrontacija“, jedna je od dijagnoza), ma koliko opako za obe strane.

Netanijahu i njegov Likud, sa zaposednutih 35 mesta u Knesetu pregovaraju o završnoj raspodeli „plena“ sa još pet partija, kako bi vernošću šezdeset pet poslanika (ukupno je 120 klupa) buduća vlada čvrsto stajala na nogama i time Bibi čuvao kraljevsku moć i nedodirljivost.

U toj „deobi karata“ su dve ultraortodoksne stranke (Šas i Ujedinjeni judaizam aškenazija i hasida), svaka sa ulogom od osam aduta, pored Unije desnog krila (5), uticajni Izrael naš dom (5) i skloniju centru Kulanu (4).

Trgovina je u punom zamahu, a apetiti rastu. „Premijer radi na tome da zadovolji mnoge zahteve“ koalicionog bratstva desnice, opšta je ocena, dok je mnogo složeniji zamršeniji splet postizborne ponude i potražnje.

Moguće je da će premijer zatražiti od parlamenta da usvoji zakonsku odluku o dozvoli da u pojedinim ministarstvima na čelu bude više ministara, a ne jedan, kako bi se izašlo u susret velikom broju zahteva – objavio je televizijski Kanal 13.

Razmatra se i amandman o takozvanom „norveškom pravilu“: da se partiji, kojoj pripadne ministarska fotelja, dodeli popuna tako upražnjene stolice sa liste čekanja njenih članova.

Miki Zohar, Likudov poslanik i u ovom sazivu, predložio je zakon o posebnom imunitetu – zabrani podizanja optužnice i sudskog postupka protiv premijera ili bilo kog parlamentarca, dok obavlja dužnost, bez početnog odobrenja komiteta Kneseta za unutrašnje poslove na čijem čelu je dosad bio upravo – Zohar. Pred tužiocem je inače, sa zadrškom zbog izlaska na birališta, odluka o podizanju optužnice protiv Netanijahua zbog „tri policijske utvrđene krivične radnje“. Revnosni likudnik Zohar smatra da bi gonjenje premijera bilo brisanje većinske volje iskazane Bibijevim „dramatičnim pobednosnim nastupom na izborima, kad je narod odlučio da slučaj nije kriminalne prirode“. Javni tužilac Avihai Mandelblit je mišljenja da „rezultati opštih izbora nemaju uticaja na njegov postupak“.

Bezalel Smotrič iz Unije partija desnog krila je poslovniji u svom zahtevu. Ne krije nameru da u parlamentu osigurava predsednika vlade od optužnice, ali kao protivuslugu njegova stranka traži da se Netanijahu obaveže na aneksiju izraelskih naselja na Zapadnoj obali.

Na sveopštem bazaru i među pet Likudovih oslonaca vodi se bitka (ima i pretnji o povlačenju iz stroja, što bi vodilo novim izborima) za što veći uticaj na premijera i odluke vlade. Bez obzira na desničarsku bliskost, velike su razlike unutar ovog korpusa u kome su pomešane ultrareligiozne stranke i jednako radikalni zaštitnici sekularizma, protivnici građanskih privilegija na osnovu totalne privrženosti religiji (posebno bojište je pitanje oslobađanja od obaveznog trogodišnjeg vojnog roka).

Netanijahu izvesno nema mnogo izbora, pa je u nastalom presabiranju u velikoj meri i zarobljenik svog uspeha na izborima. Ipak, nema ni pomisli o vladi nacionalnog jedinstva, što bi značilo pre svega poziv Plavo-beloj zajednici centra Benija Ganca, koja je osvojila takođe 35 mesta u Knesetu, jednako koliko i Likud. To je – kažu poznavaoci – „mogućnost ravna nuli“. Za Bibija opozicija jednostavno – ne postoji. Drži se samo svojih „prirodnih partnera“.

U Haarecu jedan od analitičara zaključuje da Netanijahu nije bio premijer svih građana: „On je prvi ministar plemena koje je glasalo za njega.“

Uvodnik istog uglednog telavivskog dnevnika ukazuje da je „kralj Bibi“ na sadašnjoj dužnosti – pored nanošenja diplomatske i bezbednosne štete, otvaranja društvenih pukotina i kršenja javnih normi u vladavini zakona – uneo nered u delovanje vlade i shvatanje političke kulture: „Kao premijer prihvatio je znamenja monarhističkog režima i u pogledu koncentracije moći i donošenja odluka (on sam i njegovi trabanti), takođe i što se tiče stila sopstvenog i ponašanja porodice, koja je počela sebe da vidi iznad naroda.“ Haarecov predlog je da najviša dužnost stavljena u jedne ruke treba da ima rok trajanja: „Promena vlade je važna vrednost demokratije, a ograničavanje termina premijera doprinosi stabilnosti vlade.“

Plavo-bela partija, vođena Gancom i Jairom Lapidom, uputila je zahtev za dopunu Osnovnog zakona zemlje, kojom bi se predsedniku vlade ograničio broj uzastopnih mandata, „što ne znači suzbijanje želja birača, jer se u Izraelu ne glasa za ličnost već za partiju kojoj Kneset daje poverenje da obrazuje vladu, čiji premijer je prvi među jednakima i ništa više.“

Od predsednika države Netanijahu je dobio na raspolaganje tri nedelje da predstavi vladu, a izgleda da će tražiti dodatno vreme od još dve, da u zakonom propisanom roku obavi posao. Ako ne uspe, u šta se ne veruje, mada i ta mogućnost nije isključena, Rivlin će – nagađa DŽeruzalem post – „vruću kašu“ ponuditi Beniju Gancu.

Karte se još mešaju.