Mursijevo klupče

Pedesetak mrtvih prošlog vikenda u protestima protiv ponašanja vlasti i osoran ton šefa države, neprijatno su podsetili na obaranje prethodnog autokratskog režima, uz previše krvi i žrtava na trgu Tahrir.

Demonstarcije na dvogodišnjicu usahlog evropskog proleća, kad su liberalni govornici zahtevali povlačenje islamistički začinjenog prošlogodišnjeg ustava i eksplozija bunta, sa desetinama usmrćenih, zbog dvadeset jedne izrečene smrtne presude za ubistvo 74 navijača posle fudbalske utakmice (u golovima 3:1 za lokalni klub protiv Ahlija, kairskog policijskog tima) u Port Saidu februara 2012, raspalile su požar, koji neprestano tinja u egipatskom neprekidnom traganju za izbavljenjem od faraona.

Po novom egipatskom ustavu, na presude o smrtnim kaznama, posle sudija žig treba da stave visoki verski dostojanstvenici sa univerziteta Al ashar, istorijskog sedišta sunitske islamske učecnosti i tradicije. To će – verovatno – ići bez većeg zastoja, znajući uobičajenu privrženost imama prema vladama i predsednicima.

„Gambit Mohameda Mursija je rizičan”, saglasni su analitičari, čemu najstrožiji dodaju otrovno poređenje: sadašnji predsednik je izabrao da upotrebi – makar još samo na mesec dana – „jedno od najprezrenijih oružja autokratije bivšeg predsednika Mubaraka”.

Zakon o vanrednom stanju u čitavoj zemlji bio je na snazi od atentata na Sadata 1981. do prošlog maja, a sada se opet javlja iz pepela. Heba Morajef, koja istražuje poštovanje normi ljudskih prava opominje da „obnavljanje upotrebe prethodnog policijskog pečata samo raspaljuje opoziciju”.

Nasuprot tome, „posle duge ere korupcije, brutalnosti, nepotizma i zbrinjavanja vlasti bližnjih, Egipćani se bore da urede rešavanje razlika demokratskim postupcima, bilo da se radi o politici, ideologiji ili kriminalu”, zaključuje Njujork tajms u izveštaju iz Kaira.

Izabran na prvim slobodnim izborima za šefa države, Mohamed Mursi je politička ruka Muslimanske braće, koja usmeravanje tokova duž Nila, uz oprezno vođenu islamizaciju, sada dopunjuju predsednikovim ocenama da je protivljenje matici – kontrarevolucija. General u Ministarstvu unutrašnjih poslova Osama Ismail dodaje takvom objašnjenju i „ubačene sabotere”. Ponuda „nacionalnog dijaloga” – predsednikov pokušaj pomirljivosti – je odbačena, po rečima pozvanih kao „neozbiljna i beskorisna”; “ne vodi ničemu” i unapred bez izgleda da može da uspostavi poverenje u vladu. Cinicima liči na raniji Mursijev manevar sa delimičnim povlačenjem samom sebi datih carsko-faraonskih ovlašćenja.

Raspoloženje nezadovoljnih je najbliže rečima politikologa Moataza Abdel Fataha: „Kad budemo imali stvarni demokratski mehanizam i naš odgovor će biti drugačiji.”

Sudbinska nevolja Egipćana je nedovoljna kompaktnost opozicije, koja ni pod kišobranom Nacionalnog fronta spasa više od trideset pet raznorodnih organizacija i dalje nije korektiv o kome vlast vodi računa, pošto uz sve svoje vapaje, „nema jasne i usklađene političke ciljeve”.

Reakcije na drakonske kazne izrečene u Pot Saidu, zaključuje publicista Džejms Dorsi, „temeljno odražavaju porast opšte frustracije autokratskim stilom pedsednika Mohameda Mursija i vladinim neuspehom da policija odgovara za smrt više od osam stotina demonstarnata od izbijanja revolta, koji je naterao Hosnija Mubaraka na ostavku posle trideset godina, a izostanak pročišćavanja represivnog mehanizma je omogućio da i posle revolucije aparat bezbednosti „posluje kao da se ništa nije dogodilo”, drsko i bezočno.

Izveštaj Egipatske inicjative za lična prava zaključuje kako „policija nastavlja sistematski da koristi nasilje i mučenje, ponekad čak i ubijanje”:

„Ministarstvo unutrašnjih poslova, povremeno podržano iz vlade, ne prestaje da štiti osoblje kriminalne policije poricanjem činjenica, pravdajući zloupotrebe ili, jednostavno, okrećući glavu na drugu stranu. I posle dve godine situacija ostaje nepromenjena. Policija deluje kao ulična banda, ne poštujući zakon ili profesionalizam.”

Ali, otkriva se, javlja se Crni blok, osvetnčka grupa maskiranih ultraša, koji podsećaju na fudbalski hulizanizam, u Evropi i Južnoj Americi.

Na pomolu je neka vrsta bumeranga.

Pred toliko zamršenim egipatskim klupčetom, upućeni znalci ukazuju na neophodan prvi korak za rasplet: predsednik Mursi treba da pokaže političku umešnost, neophodnu da izvuče Egipat iz ambisa.

Nema još takvog nagoveštaja.