Orbanova matura

I čitav vek pošto je Trijanonskim sporazumom – posle austrougarskog poraza u Prvom svetskom ratu – dotadašnja Ugarska (Mađarska) umanjena za dve trećine i za jednu treću sunarodnika, iz Budimpešte povremeno dopiru poruke neizlečenog osećanja o „nacionalnoj katastrofi i istorijskoj tragediji, što je nedopustivo da bude prepušteno zaboravu“.

Potpisom u dvorcu Trijanon u Versaju 4. juna 1920. teritorija Mađarske je svedena na 93 hiljade, a 190.000 oslobođene zemlje je pridruženo državama koje su činile novu kartu preuređene Evrope u tom dobu.

Sa oslobađanjem naroda od podaništva u Dvojnoj kraljevini i više od tri miliona Mađara je novim granicama „odvojeno od matice“, našavši se u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, najviše u Rumuniji i Slovačkoj (u okviru ondašnje Čehoslavačke), Poljskoj, pa i u Austriji, čak i u Italiji.

Manje strogi analitičari, pokušavajući da izmere raspoloženja ipak smatraju da je, „kod kuće“ i u tako nastalom rasejanju, danas možda reč samo o „naglašenoj nostalgiji“ ili „stogodišnjem tugovanju“, ali izvesno i „neprolaznom patriotskom naboju“, a kod političara u Budimpešti i povremenim „potrebama za unutrašnju upotrebu“.

Najnoviji Orbanov globus sasvim drugačije je „pročitan“, posebno u Hrvatskoj, Sloveniji i Rumuniji. U Srbiji je prošlo bez oglašavanja državnih zvaničnika.

Hrvatski predsednik Zoran Milanović je preko Fejsbuka poručio mađarskom premijeru da i većina evropskih zemlja na policama svojih arhiva ima istorijske karte na kojima su njihove zemlje nacrtane znatno veće, „ali su one neostvarive i uvek, kao provokacije, iritiraju susede“.

Borut Pahor, predsednik Slovenije, ukazao je da Orbanova objava karte takozvane Velike Mađarske nije prvi takav potez i može da se shvati kao „izraz teritorijalnih težnji i trebalo bi da izazove zabrinutost demokratske javnosti i politike“.

Posebno „vruć“ odgovor je očekivano došao iz Rumunije, koja među svojim građanima ima veliku mađarsku manjinu od skoro milion ljudi, koja priželjkuje posebnu autonomiju. Upravo je takav zahtev (uključujući mađarski jezik kao zvanični) za Transilvaniju nedavno odbijen u bukureštanskom Senatu, gde se donosi konačna odluka, dok je prethodno bio prihvaćen u Donjem domu.

Mađarsko Ministarstvo spoljnih poslova je u tom činu „opipavanja“ čak optužilo rumunskog predsednika Klausa Johanisa da – kako beleži magazin EU obzerver – „raspiruje mržnju između dve zemlje“, na šta diplomatija Bukurešta uzvraća udarac: takve ocene su „provokativne i netačne“.

Srbija, čija Bačka u mađarskom radikalnijem patriotskom rečniku slovi kao „Južna pokrajina (Del videk)“, uz ostale „trijanonske rane“ uvršćene u Orbanov prikaz učenicima završnog razreda pred ispit zrelosti, nije glasnije progovorila, izvesno u duhu novih dometa u odnosima dva suseda.

Kad je prošlog leta sa šefom mađarske države Janošem Aderom u Zemunu otvarao spomenik Sibinjanin Janku (Hunjadi Janošu), Aleksandar Vučić je ocenio da Beograd i Budimpešta trenutno imaju najbolje odnose u istoriji dve zemlje i dužnost je sadašnjih generacija da ih očuvaju i ne dozvole nikom da to ugrozi.

Agencija Beta je zabeležila predsednikove reči koliko je srećan kad ovde vidi, zajedno na jednom mestu srpske i mađarske zastave; jedne i druge su naše i biće uvek tako u budućnosti: „Ponosan sam na ono što smo uradili i što smo uspeli da od relativno loših veza dva naroda i dve zemlje napravimo da budu najbolje ikad.“

Deceniju ranije, kad su predsednici bili Boris Tadić i Laslo Šoljom na sastanku u novosadskom restoranu „Alaska barka“ još jednom su potvrdili visoki nivo saradnje današnje dve države.

Gost iz Budimpešte je proveo tri dana u privatnoj poseti na poziv Saveza vojvođanskih Mađara sa kojima je – po sopstvenim rečima – „došao da proslavi jedan od najvećih praznika svih Mađara posvećen revoluciji iz 1848. godine, koja je imala i svoje tragično nasleđe, jer njeno rukovodstvo nije umelo da odgovori na želje drugih nacija i manjina za samostalnošću“.

U istorijskim zapisima se nailazi na opis sastanka srpske delegacije sa Lajošem Košutom 9. aprila 1848. u Požunu (Bratislava): Advokatu Kostiću i poručniku Stratimiroviću je rečeno da „u Ugarskoj može da postoji samo jedan, mađarski politički narod“, nakon čega su pale teške reči, a Košutova završna rečenica je bila da „samo mač može da rešava spor između Srba i Mađara“.

Pre deset godina, par meseci pošto je Orbanov Fides desnog centra trijumfovao na izborima, zakonom je uveden kao državni praznik Dan nacionalnog jedinstva, koji se obeležava svakog četvrtog juna, baš kad je 1920, potpisana – za Mađare – „trijanonska trauma“.

Već na prvoj proslavi 2010. mogli su se čuti različiti lokalni govornici, među kojima je jedan naročito vredan agitator „Velike zemlje“ na zboru u blizini južne granice optužio Nikolu Pašića za „falsifikovanje geografskih karata“, Masarika i Beneša da su menjali podatke u dokumentima, američkog predsednika Vudroa Vilsona i francuskog premijera Žorža Klemansoa da su koristili „trikove vašarskih trgovaca konjima“, pa su „poštovano savezničko telo toliko sludili da je naselo i poverovalo“.

Pandorine kutije su neuništive.