Otvaranje Pandorine kutije

„Ambasador Oliver Potežica, kao i svi službenici, biće saslušani kako bi se utvrdila potpuna istina o procenama, načinu postupanja, procedurama i odgovornost u otmici“, izjavio je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić. Generalni sekretar njegovog ministarstva Veljko Odalović bio je prethodno još precizniji najavom „temeljne istrage o svim okolnostima, koje su dovele do tragedije“, pošto je premijer Vučić prvi poručio „nisam ni tužilac, ni sudija, ali imajte poverenja da će naši organi da obave svoj posao“.

Pitanja su mnoga, ali neka se ne bi ni postavljala da je bilo poštovanja osnovnih pravila. Od predsednika vlade smo već saznali da ambasador (i njegova kolona) nije imao nalog MSP u Beogradu da putuju iz Libije. Takva dozvola nije samo „uobičajena praksa“ nego strog, obavezan propis, očenaš diplomatske službe, kao što je Potežica morao da obavesti i libijsko ministarstvo, pa i da prolazak najavi lokalnoj bezbednosti u Sabrati, u čijem Al kasr kvartu su se, inače, sa školom terorizma i njenim dobro poznatim instruktorom za severnoafričke masakre Nuredinom Šašanom bezbrižno smestili islamisti. To je, naravno, i bila meta američkog bombardovanja. Neobičan je bio, a nije ni potpuno nevažan detalj, i raspored putnika: Ambasador je svoj službeni automobil (prepoznatljiv po registarskim oznakama) prepustio šifrantkinji i šoferu, inače pre više godina otpuštenom honorarnom vozaču, pa ponovo zaposlenom (formalno) baštovanu. U drugom vozilu bio je Potežica sa porodicom, koju ju je, kako je odmah po prepadu objasnio, vozio na tuniski aerodrom da bi odatle odleteli u Srbiju. Nije lako razumljivo zašto je izabrao prolaz opasnom teritorijom, kad su iz Tripolija postojali dnevne avionske veze sa Tunisom.

Najozbiljnije je, ipak, pitanje zbog čega u Tripoliju opstaje ambasada Srbije, koja i „radi“ sa nepriznatom vlašću islamskog uverenja, dok većina stranih misija, zemlje Evropske unije, mnoge druge značajne države i Amerika deluju u Tobruku, a tamo stoluje (ma koliko izbeglički udaljena od prestonice) međunarodno priznata vlada Libije. Dušan Simeonović, iskusni diplomata i poseban znalac arapskog sveta i sam dva puta ambasador u Libiji, objašnjava:

„Ambasada je, po mom mišljenju, trebalo da bude zatvorena iz političkih i iz bezbednosnih razloga. Iz političkih, zato što ta takozvana vlada u Tripoliju nije međunarodno prihvaćena. Mi nemamo predstavnika u Tobruku, kod vlade koja je međunarodno priznata. Sa bezbednosnog stanovišta je više nego jasno da su svi naši ljudi tamo životno ugroženi. Zatvaranje misije ili bar snižavanje njenog delovanja na obavljanje administrativno-konzularnih poslova bio bi jasan znak da su stvari i te kako ozbiljne i da bi i građani trebalo da se povuku. Sada, post festum govoriti o zatvaranju ambasade jeste implicitno priznavanje greške.“

Dačić kaže da je Potežica i posle novembarske otmice zagovarao da se ambasada u Tripoliju ne zatvara, niti da se prebacuje u Tobruk „jer tamo nema uslova“. Još neshvatljiviji su prethodni izveštaji o izjašnjavanju zbora zaposlenih, kao nekakvog „radničkog saveta“ o ostanku ambasade u Tripoliju, kao i ranije objašnjenje našeg šefa diplomatije da je ambasadoru Potežici predlagao da se vrati. Nerazumno je ovakvo samoupravno nuđenje i pogađanje. Ambasade se zatvaraju (i otvaraju) odlukom vlade, svakako posle procena ministarstva spoljnih poslova i izveštaja sa terena.

Stanje u Libiji je na neki način čak haotičnije nego u Siriji i Iraku, gde, ma koliko prilike bile strašne, postoje neke linije razdvajanja između sukobljenih strana. U Libiji toga nema, pa opasnosti vrebaju „na svakom ćošku“. U zemlji opšteg meteža haos je skoro potpun. Libijska filijala kalifata, pritom, takav teren koristi kao regrutni centar za svoje borce (procene su da ih ima oko pet hiljada), koje dovodi sa raznih strana Afrike da bi ih obučavao za terorističke akcije. U tom lavirintu je i skandalozno novembarsko pismo Olivera Potežice upućeno predsedniku države, premijeru i resornom ministru u kome, smatrajući sebe žrtvenim jarcem, traži da štampa hitno prestane da traži njegovu glavu i preti „puštanjem dokumenata da „cure“. Čekajući sva proverena i pouzdana saznanja, premijer Vučić je – saopštavajući i tumačeći šta se događalo – pored ostalog pomenuo da „ima tu još nekih motiva o kojima ja ne bih danas da govorim, a koji se tiču i određenih poslova sa oružjem“.