Mač visi nad našim glavama, opominje Piter Bejker, izveštač NJujork Tajmsa iz Bele kuće, pošto je predsednik ne jednom novinare nazvao „istinskim neprijateljima naroda“.
Vrhovni sud je, istina, naredio da se DŽimu Akosti iz Si-En-Ena (privremeno, do okončanja postupka) vrati oduzeta akreditacija, ali Donald Tramp sprema dugoročni lov na nepodobne i neposlušne pripadnike američkih medija.
Priprema se novi „kućni red“, koji treba da „disciplinuje“ izveštače. Predsednik kaže da će se, ako ne bude novinarske poslušnosti, „stvari završavati na sudu i mi ćemo pobediti“. Najavljuju se i prvi praktični koraci prevaspitavanja. Tramp nagoveštava da bi na njegovim konferencijama za štampu „upornim pitačima“ mogla da se isključi kamera ili da jednostavno budu izbačeni, a i da on sam (pre nego što i počne) napusti razgovor na koji su novinari pozvani.
Senator DŽefri Lejn Flejk, republikanac iz Arizone, sa govornice u Kongresu je ljutito zaključio da se predsednik Sjedinjenih Država služi Staljinovim rečnikom u napadima na slobodu štampe. Iz Bele kuće je žurno uzvraćen udarac: „Taj usamljeni političar samo skreće pažnju na sebe zbog sopstvenog lošeg rejtinga“.
Na medijskom bojištu se oglasio i (penzionisani) admiral Vilijam Mac Raven, organizator hvatanja Osame bin Ladena porukom da su predsednikovi napadi na štampu i slobodu govora „najveća pretnja demokratiji koju pamti“.
U sve zapaljivijem varničenju, u kome većina učesnika „medijskog praska“ stavlja na metu Donalda Trampa, koji kao mrenu želi da navuče Amerikancima slepilo javnog mnjenja, podseća se na poučnu poruku – zapamćenu odmah posle inauguracije predsednika – australijskog psihologa Stefana Levandovskog: „Na prvoj strani svih udžbenika piše da demokratija počiva na tome da su svi ljudi upućeni u činjenice, kako bi o njima mogli da raspravljaju i odlučuju. Ukoliko je veliki deo društva zaveden neistinitim informacijama, koji se onda drži ‘svojih činjenica’, ekstremno je teško izboriti se sa takvim stanjem.“
Većina komentatora je saglasna da su Si-En-En i DŽim Akosta dobili prvu bitku, ali i da se Tramp „oprema novim oružjem u svom beskrajnom ratu protiv medija“. Platforma Politiko, pozivajući se na izvor blizak vrhu administracije, zaključuje da pravila u pripremi, kojima se preti novinarima, predstavljaju buduću novinarsku golgotu. Piter Bejker posebno skreće pažnju na (zasad) ideju da samo predsednikova služba odlučuje „ko je dovoljno učtiv da postavlja pitanja Trampu, što je svojevrstan apsurd“.
Udruženje izveštača iz Bele kuće, kao organizacija koja brani interese slobodnih nezavisnih medija u obavljanju posla, smatra da i njihova reč mora da se čuje, kao brana od predsednikovih frustracija i njegovih ocena da mu se postavljaju „glupa pitanja“.
Administracija sada saopštava da je „u toku proces uklanjanja reportera koji se ne vladaju pristojno“. Donald Tramp, pritom, u intervjuu Foks televiziji tvrdi kako „nema nikoga ko više od njega veruje u Prvi amandman Ustava SAD“, koji / pored ostalog – štiti slobodu štampe.
Natan Sigel, pravnik posebno posvećen praćenju primene baš tog ustavnog oslonca, kao neku vrstu utehe primećuje da će „svaki proterani novinar iz Bele kuće imati mogućnost da pokrene sudski postupak“.
Martin Kalb, autor knjige dugog naslova, čiji je jedan deo „Trampov rat sa štampom, novi makartizam“ u članku objavljenom pre par nedelja u Vašington postu, detaljno razmatra nastale prilike u kojima je „jasno da predsednik više uživa u agitovanju nego u vladanju“:
„On je pronašao dobitnu igru / naročito među republikancima – u svojim upornim, ružnim, štetnim napadima na medije. U nedavnoj anketi se pokazalo da se skoro jedan od trojice Amerikanaca slaže sa predsednikom da su mediji ‘neprijateljska napast za naciju, a znatna većina veruje da se štampi više ne može verovati. Mnogi imaju osećanje da se reporteri čvrsto drže negativnih priča, samo da bi umanjili Trampova dostignuća. NJegova strategija je uspešna u ovom času, da napada i kad god je to moguće vređa medije. Ali Tramp se igra vatrom. Koristeći ponižavajuću izraz „neprijatelji naroda“ sebe nesvesno povezuje sa sa najozloglašenijim diktatorima dvadesetog veka, poput Hitlera u nacističkoj Nemačkoj, Staljina u u Sovjetskom Savezu i Mao Cedunga u komunističkoj Kini. Tramp nikad nije osećao potrebu da proučava istoriju tako da očito malo ili skoro ništa ne zna o načinu na koji su eliminisani protivnici – obično novinari, pisci i politički disidenti. Za trenutak, predsednik je zadovoljan žetvom, kad god može da je ostvari, ali možda će jednog dana naučiti da, napadajući medije, a time ih i slabeći, povlačeći za sobom i deo naroda, on ustvari potkopava temelj američke demokratije.“
Po onome šta činite i govorite, uz dužno poštovanje, možda je dobar čas da se pogledate u ogledalu – savetuje Kalb Trampu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
