Državni dželat Saudijske Arabije mačem je odrubio glavu Haleda bin Hamada na trgu u Rijadu. Kako zakoni nalažu sudska pravda obavlja se javno, pred očima građana. Pogubljenje Haleda, osuđenog zbog ubistva u svađi je osamnaesto u ovoj godini. Prosečno – dva nedeljno, otkad je počela 2013, računaju okoreli statističari. U 2012. bilo ih je prema agenciji AFP – koja se poziva na organizaciju Amnesti internešenel – sedamdeset šest, a po američkoj ustanovi za ljudskih prava, ipak, samo šezdeset devet.
Ultrakonzervativna kraljevina, koja svojim naftnim bogatstvom (četvrtina svetskih rezervi, 347 milijardi dolara petrolejskog prihoda u 2012) gospodari lako ućutkuje prigovore. Dok obilato uživa u blagodatima civilizacije dvadeset prvog veka istovremeno održava – za razumno poimanje – varvarski zastrašujući način izvršenja pravde. Sve zamerke Rijad kategorično odbacuje kao „nedopustivo mešanje u unutrašnje stvari i delovanje pravnog sistema koje neće trpeti“, naglašavajući da „Saudijska Arabija zapravo poštuje i štiti svoj narod i sve druge, koji žive u Kraljevini“. I kad dođe do zategnutosti između saudijskih dvorskih vlasti i međunarodne zajednice, Rijad odbija i apele Ujedinjenih nacija, Evropske unije, pojedinih vlada i humanitarnih organizacija.
U Saudijskoj Arabiji, prema striktnoj primeni šarije, izdaja, ubistvo, vračanje, preljuba, pljačka, silovanje, lažna proročanstva, trgovina drogom, opštenje sa zlim duhovima se kažnjavaju smrću, a smaknuće je odsecanjem glave, u nekim slučajevima naročite strogosti sudije, uz moguće kasnije višednevno razapinjanje tela na javnom mestu, kao svojevrsne pedagoške poruke prolaznicima.
Agencije pominju da u svetu još i Iran, Sirija, Jemen, Katar i Severna Koreja praktikuju javna izvršenja presuda.
Prošlog vikenda, i za poznavaoce sasvim neočekivano, u dva saudijska lista – Al vatanu i Al jumu – pojavio se nagoveštaj da bi, „zbog nedovoljno državnih dželata i njihove zauzetosti“ odsecanje glave moglo da bude zamenjeno streljanjem ili smrtonosnim injekcijama u zatvorima, i ne više pred građanstvom. Mediji prenose vest da se „nešto kuva“ i da o novom metodu raspravlja saudijski ministarski komitet. Telo sastavljeno od predstavnika resora unutrašnjih poslova, pravde i zdravlja uverava ortodoksno sumnjičave: „Ako se korak usvoji, neće biti prekršen islamski zakon, što će dozvoliti emirima i administrativnim starešinama u trinaest regiona da primenjuju novi pravilnik.“ Nema, međutim, još bilo kakve zvanične potvrde da će tako zaista i biti.
Kairski dnevnik Al ahram ukazuje na mišljenje ili motiv ministara: „Rešenje izgleda praktično, posebno zbog malog broja raspoloživih dželata“.
U jednom od retkih, detaljnijih opisa ličnosti i načina rada, Bi-Bi-Si je predstavio „vodećeg u poslu“ Muhameda Saada al Bešija, koji je od 1998. na dužnosti. Otac je sedmoro dece, koja mu „posle upotrebe pomažu u čišćenju mača“. Muhamed je novinaru kratko opisao svoj prvi profesionalni nastup: „Kriminalac je bio vezan, sa povezom preko očiju. Jednim zamahom mača sam odvojio glavu, koja se otkotrljala nekoliko metara. Ljudi su bili zadivljeni brzinom. Prethodno, jedini razgovor sa osuđenikom je da mu kažem da izgovori reči šahade.“ To je dobro poznato svedočenje muslimana o Alahu i Muhamedu kao njegovom poslaniku i verovesniku.
Potom dželat pročita sudijin nalog o pogubljenju, dobija znak da zamahne i završava svoj posao.
Odsecanje glave u ljudskom rodu je poznato od biblijskih opisa do današnje saudijske prakse. Pogubljenje mačem u starom Rimu je smatrano „časnijim načinom i manje bolnim od razapinjanja, koje se primenjivalo na onima koji nisu bili njegovi građani; u Srednjem veku je bilo obilato korišćeno. Giljotina je krajem osamnaestog stoleća uvedena kao „humanitarna alternativa, posebno zbog efikasnosti posle Francuske revolucije (po enciklopedijama samo u jednoj godini pod njom je završilo 30.000 ljudi). Ali, poslednji put sprava je u Francuskoj upotrebljena 1977, tvrdi jedan specijalizovani sajt. Precizno navodi i da je sečivo teško osamdeset kilograma i da se spušta na vrat žrtve sa visine od 4,3 metra, a posebna konstrukcija „vodi glavu u korpu, da ne odleti u publiku“.
Nailazi se na davna upozorenja o opasnosti od nestručnih ili lošeg rukovanja i savete da su potrebni posebno obučeni stručnjaci. U „dobru školu“, u naše doba, stavljaju se upravo saudijski dželati.
Kako u bogatoj pustinjskoj zemlji nema ustava, a ni formalnog krivičnog zakona, sudije se oslanjaju na pouke prorokovih otkrovenja, pa i kad se neki od islamskih teologa ne slažu, dok reformisti – koliko mogu – dižu glas, dželati su i dalje veoma traženo zanimanje.
Hoće li i među njima jednom biti nezaposlenih?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
