San i java

Prvi, istorijski premijer David ben Gurion, sa socijalističkim, radničkim Mapajem je osvojio najviše mesta u Knesetu, ali je morao da se udruži sa jednom religioznom strankom i arapskom Demokratskom listom Nazareta da bi dobio kabinet. Razlika je što je danas oslonac na nejevrejske stranke nezamisliv, mada oni čine skoro petinu državljana, ali pogodbe nisu ništa manje.

I na izborima za trideset četvrtu vladu nije drugačije. I najbolji stojeći u prognozama, Likud (desni centar) Benjamina Netanijahua, udružen sa partijom Izrael naš dom (Israel bejtenu, desnica), moraće da trguje, pri čemu ideološke granice neće unapred biti čvrsto povučene.

Dosadašnji predsednik vlade Netanijahu kampanju je vodio pokličem „Jak premijer, snažan Izrael“, na izborima na kojima se bore trideset četiri partije (raspušteni parlament imao ih je četrnaest), od ekstremne nacionalističke desnice i izrazite levice, od sekularnih do ultrareligiozniih stranaka.

U tom šarenilu, dve nove partije izdvajaju se kao potencijalno posebno uticajne u koalicionom „pokeru“ i parlamentarnoj budućnosti. Jevrejski dom Naftali Beneta, krajnje nacionalistička religiozna stranka, je opasan adut, a na drugoj strani sekularni pokret Ima budućnosti Jaira Lapida (otac Tomi rođeni Subotičanin, novosadski gimnazijalac, u Izraelu i novinar i političar), popularnog TV lica preobraćenog u političara, računa na stabilno mesto i uticaj u lepezi 120 novih poslanika.

Opšte očekivanje je da će Netanijahu – Liberman tim i dalje vladati, popunjen još radikalnijom desnicom i ultrareligioznim strankama. Pitanje je koliku će cenu naplatiti Naftali Benet, koji je u kampanji pokupio naklonost mnogih nezadovoljnika nedovoljnom čvrstinom Likuda i partije Izrael naš dom.

„Rivali ovakve sprege („jastrebova“) su podeljeni, koliko i čitavo društvo“, kaže Josi Sarid, jedan od „golubova“ političke scene.

Analitičari skoro da se i ne dvoume: očekuju da će nastupajuća koalicija biti jedna od „najdesnijih“ u izraelskoj istoriji.

Jevrejski dom ratobornog tajkuna Beneta, koji je napustio savetničku službu kod premijera, traži aneksiju najvećeg dela okupirane Zapadne obale. Ako uđe u vlast sa Netanijahuom, sa takvim zaleđem „obnovljeni“ predsednik vlade – ionako protivnik uklanjanja jevrejskih naselja na palestinskim teritorijama – biće još manje spreman na kompromise. Bi-Bi-Si u svom skeniranju kratko zaključuje da „mirovni razgovori Izraela i Palestinaca neće u skoro doba biti oživljeni“.

Posmatrači primećuju da je najviše očekivana završna predizborna paljba – prošla kao pucanj u prazno. Verovalo se, posle sve retoričke zapaljivosti, da iranski nuklearni program slovi kao kritično pitanje, presudno za glasove, koliko i palestinsko.

Anketa objavljena u uglednom i pouzdanom Haarecu uoči izbornog dana pokazuje da je za tek deset procenata atomski izazov Teherana kao najvažniji da bi se o njemu vodilo računa na biralištu.

Netanijahu je u jednom TV oglasu poručivao da će, ako bude izabran, „Izrael staviti pod štit raketnih sistema, sa podignutom ogradom prema Palestincima, pa će tako zaustaviti nuklearni Iran“. Profesor političkih studija iz Tel Aviva Gadi Volfsfeld jednostavno zaključuje: „Većina Izraelaca ne želi da ide u rat sa Iranom i izgleda da je, konačno, premijer shvatio da će mu upotreba teheranske karte odneti jedan broj glasova.“

U Haarecovom istraživanju raspoloženja, 47 odsto upitanih, odgovara da su socijalno- ekonomska iskušenja glavna tegoba (naročito za srednju klasu), samo osamnaest procenata pominje Palestince, a dvanaest brine privilegovani položaj ultraortodoksnih Jevreja, koji su većinom oslobođeni vojnog roka, a studiraju uz stipendije države.

Agencija AP, uz „rašireno uverenje o još jednom mandatu Netanijahua“, sabira i turobne rekorde u sadašnjem: umrtvljen mirovni proces, uz porast diplomatske izolacije i slabljenja ekonomije

Laburisti Šeli Jahimović, iz sadašnjeg marginalnog zapećka vide sebe „verovatno na drugom mestu“, ali to je u stvarnosti daleko od prilike da se sabere i povede alternativna koalicija, sa ostalim racionalnim i sekularnim saborcima.

Izbori su, zapravo, prilika kad se Izraelci u već dugom preispitivanju sopstvene duše samo matematički prebrojavaju. Nedeljnik Ekonomist beleži gorku poruku Baraka Obame, koju upućeni američki novinar Džefri Goldberg pripisuje predsedniku SAD: „Izrael sam ne zna šta je u njegovom najboljem interesu“.

Pažljivi izveštači, ipak prizivajući opreznost, nalaze da su Izraelci, kad su zatvorena birališta za Kneset 30. maja 1996, „zaspali sa Šimonom Peresom kao novim premijerom, a probudili su se sa Benjaminom Netanijahuom kao predsednikom vlade“. Brojanje do poslednjeg glasa odredilo je sudbinu. San i java se nekad mešaju.