Saudijsko-iranski dvoboj

… održavanu po meri osnivača Ibn Sauda i potisne Iran iz složene igre za presudan „domorodački“ uticaj na Bliskim istokom, nema siguran ni tok, ni osiguranu pobedu.

Pored nepomirljivog različitog tumačenja islama i nasleđa verovesnika, sunitskog i šiitskog, Rijad i Teheran se gotovo neprekidno odmeravaju, naoružani religijom, naftom, regionalnim, ali i dalekosežnijim ambicijama, optužujući se međusobno za ekspanzionizam.

„Već više od osamdeset godina odnosi dve zemlje kreću se između ratobornosti i saradnje sa mnogo nepoverenja i prenagljenih odluka“, precizan je jedan iskusni ocenjivač na sajtu Organizacije za uravnoteženo praćenje Bliskog istoka i severne Afrike (Fanack), čiji je naziv izveden iz imena pustinjske lisice, opisane kao male životinje velikih očiju i oštrog vida.

Drugi poznavalac, antropolog Vilijam Bimen, koji je bar četiri decenije živeo i radio na ovom prostoru, ponavlja da se „neprijateljstvo dve strane neprekidno krčka“ i dodaje najnoviji raspored aduta u večnoj partiji, bar na jednoj strani: „Prvi je Donald Tramp, drugi je Mohamed bin Salman (32), prestolonaslednik koji će zameniti oca osamdesetdvogodišnjeg Salmana (a već je praktično preuzeo sva vladarska ovlašćenja). Dvojica lidera su neprijateljski raspoloženi prema Iranu, a veoma prijateljski jedan prema drugom. Ovaj čvrst savez je stvorio novu dinamiku odnosa na Bliskom istoku. Mohamed je mlad, ambiciozan i traži novu i temeljniju ulogu za Saudijsku Arabiju u regionu i svetu. Predsednik SAD žudi da pokaže američke mišiće gde god može. Obojici je Iran odgovarajuća meta.“

Saudijskim obaranjem na kolena Saada Haririja, koji u Libanu vladu deli sa Hizbulom (Božja partija), produženom rukom Teherana – po oceni princa – zaustavlja se „iranski virus“, koji se opasno širi u tuđe dvorište. Po izjavama priziva da to i silom treba sprečiti, kao što za casus belli smatra raketu, koju su iz Jemena – gde zapravo Saudijci sa Irancima preko zastupnika ratuju na „neutralnom terenu“ – pobunjeni Huti, dobacili pred aerodrom u Rijadu.

Libanska scena je za princa Mohameda neophodan novi front protiv Irana, pa – kako piše dnevnik Haarec – „čak želi da Izrael obavi taj prljavi posao“. Hizbula je, naime, jevrejskoj državi stalna opasnost i neposredan neprijatelj, pošto je od embriona radikalne terorističke ćelije iz 1985. davno postala opremljena i veoma uvežbana vojna formacija na teritoriji Libana, sa kojom je jevrejska država prošlih godina ozbiljno ratovala. Poznat kao pouzdan, telavivski list dalje pominje gotovo neverovatne proračune: „Zasad, izgleda da su Saudijci ti koji će možda tragati za ovakvim scenarijom, dok Izrael nema interes da uđe u ovu vojnu konfrontaciju. Treba zapaziti da je Saudijska Arabija u prošlosti dva puta računala na izraelsku vojnu akciju. Prvi put se nadala da će Izrael napasti iranske nuklearne instalacije, a onda da će jevrejska armija intervenisati protiv Asada u sirijskom građanskom ratu. Oba puta ishod je bio – razočaranje. Ali, saudijske vatrene akcije pothranjuju tenzije u areni, gde su Jerusalim i Hizbula zajednički često samo na korak od rata.“

Pošto su se nedavnih dana u medijima pojavile glasine o tajnoj poseti Tel Avivu „ugledne osobe iz regiona Zaliva“, a izraelski Vojni radio u vestima na arapskom pominjao da se radi o „saudijskom princu“, jedan arapski izvor imenuje ga kao Mohameda bin Salmana. Sve ovo može da se pročita u Džeruzalem postu. Na to vojni komentator Amos Harel u Haarecu zaključuje: „Mohamed bin Salman je možda ili možda nije nedavno posetio Tel Aviv, gde se nalazi izraelsko Ministarstvo odbrane. Ali, ako nikad nije kročio na to mesto, malo je sumnji da je odobrio bliže odnose sa Izraelcima, koji iransku pretnju vide jednako kao i on.“

Dan Šapiro, bivši ambasador SAD u Izraelu, u novinskom tekstu takođe skreće pažnju da Jerusalim bude „usisan u sukob po saudijskim uslovima, mada izraelski lideri žele da se ne nađu u takvoj situaciji“.

Agencija ISNA iz Teherana je objavila jasno upozorenje predsednika Hasana Rohanija upućeno Rijadu: „Pravite grešku ako mislite da Iran nije vaš prijatelj, a da su vam Amerika i Izrael prijatelji.“

Dodaje se i oprezna opomena državnog sekretara SAD Tilersona, primetno drugačija od Trampovog navijačkog pristupa: „Vašington skreće pažnju svima, u Libanu i van njegovih granica, da je upotreba Bejruta kao scene za sukobe preko ovlašćenih zastupnika na bilo koji način doprinos nestabilnosti u to zemlji.“

Razumevanju bliskoistočnog lavirinta pomalo može da pomogne bliže upoznavanje porodičnih prilika upravo Saada Haririja. Ovaj Libanac, rođen u Rijadu (Saudijska Arabija) 1970, drugi sin Rafika sa njegovom prvom ženom, Iračankom, oženjen je Sirijkom. Ima državljanstva i libansko i saudijsko. Otac Rafik, rođen u Sidonu (Liban), od 1965. je, u potrazi za boljim poslom, živeo u Saudijskoj Arabiji, gde je 1978. stekao državljanstvo i vremenom bogatstvo kao uspešan biznismen. Bio je kasnije premijer Libana, kao politička i poslovna „nada za spas rasturene države“. Ubijen je u Bejrutu 2005. Sin Saad najavljuje povratak u Bejrut i možda povlačenje ostavke, koju je pročitao u Rijadu, „ali Hizbula mora da poštuje libansku politiku ostajanja mimo regionalnih sukoba“.