… kad je zapretio nuklearni sukob SAD i SSSR, ali je sedmogodišnjem ratu u Siriji dodala nova i proverila već utvrđena pravila u bliskoistočnoj „laboratoriji haosa“ i odnosima Moskve i Vašingtona.

Uz opšte olakšanje, Amerikanci i Rusi su se ipak dobro razumeli, mimo zapaljive javne retorike, i u kritičnom momentu „odmerenim postupanjem“ proverili ravnotežu interesa, uprkos novom međusobnom hladnom ratu za koji Sergej Lavrov kaže da je gori od onog davnog „u kome su postojali kanali komunikacija“.

Ograničeni napad – u sirijskom tumačenju za domaće potrebe – pokazuje, ma kolika šteta da je naneta „kuhinji bojnih otrova“, da je to mala cena prema verovanju da Vašington i zapadne sile ne nameravaju da Bašara el Asada obore sa vlasti.

Poslanik ruske Dume Dmitrij Belik, koji se za vreme bombardovanja našao u Damasku, izjavio je Rojtersu da je „napad više bio psihološke nego praktične prirode“. Nezavisni vojni analitičar Aleksandr Golts je u onlajn magazinu napisao svoju poruku: „Sirija neće biti početna tačka za neku vrstu globalne konfrontacije.“

Amerikanci su saopštili da su „vrućom linijom“ uoči akcije, uobičajenom procedurom za izbegavanje rizika u zoni sa mnogim igračima, upozorili Ruse šta predstoji. Vašington post je zabeležio da je Ministarstvo odbrane u Moskvi oglasilo da je „praćen let raketa“, ali u ruskim bazama Hmejmim i Tartus nije aktivirana protivvazdušna odbrana, jer nisu bile u opasnosti. Aleksej Makarin iz Centra za političke tehnologije je jednostavno rekao: „Rusija ima svoje interesne zone u Siriji, koje su obali Mediterana.“

Naglasak Moskve je da je Damask „upotrebio svoju opremu, sovjetske, a ne ruske proizvodnje, nabavljenu pre čitavih trideset godina“, ali za utehu štićeniku i da se „snabdevanje Asada i drugih zemalja savremenim S-300 raketama razmatra“. Nagađa se da bi uopšteni deo te vesti mogao da se tiče isporuke Iranu.

Agencija Asošijeted pres je zabeležila da su društvene mreže u Rusiji za vikend bile pune ljutnje na račun Putina da „nije zaštitio saveznika“. AP dodaje: „Državna televizija je istovremeno na nišanu držala Zapad, optužbama da je delovao na osnovu lažnih vesti o hemijskom napadu. Kontrola Kremlja nad medijima će pomoći Putinu da izbegne značajniju štetu njegovom pažljivo negovanom imidžu snažnog lidera. U stvari, može da doprinese njegovoj daljoj većoj popularnosti, u dane kojima se, prateći uputstva štampe kako da se postupa za vreme nuklearnog sukoba, Rusijom širilo strahovanje od rata. Otud većina stanovništva sada doživljava olakšanje i oseća zahvalnost prema prema predsedniku Putinu zbog odgovornog, državničkog stava u poređenju sa nerazboritom akcijom Donalda Trampa.“

Kako je preneo NJujork tajms, prethodnih nedelja, „pojedina ruska glasila su pokušavala da unesu čak panično raspoloženje svojim praktičnim savetima, poput toga koje su stanice moskovskog metroa najbezbednije u slučaju atomskog napada i koliko litara vode treba sa sobom da se ponese u sklonište“.

Više analitičara, tragajući za Putinovim ciljevima u Siriji nalaze da se ruski predsednik pre svega čvrsto protivi promeni režima u Damasku nametnutoj spolja, kakvi su doneli haos u Iraku i Libiji. Druga je viđenje Sirije ne samo kao poluge za obnovu uloge Moskve kao presudno uticajne sile na Bliskom istoku, već i alatke za vraćanje statusa „policajca sveta“, kakav je delila sa Amerikom u sovjetsko vreme. NJujork tajms otud zaključuje da će „Vladimir Putin prihvatiti ograničene napade protiv Sirije sve dok ne nagoveštavaju napore Sjedinjenih Država da pomažu opoziciju“.

Spoljnopolitički komentator Vladimir Frolov otud smatra: „Kremlj se još nada samitu sa Trampom. Stoga će uveliko ignorisati njegove komentare o Putinu, verujući da susret ove dvojice može da preokrene stvari.“

U Siriji Bašar el Asad sigurno sebe vidi na pobedničkom postolju. Uz sveobuhvatnu pomoć i zaštitu Rusije i Irana je režim preživeo i predsednik se znatno učvrstio između dva slična američka raketna udara, prošlog i ovog aprila. Izvesno više nije u direktnoj opasnosti. Ali, i njegova kontrola nad zemljom je veoma nepotpuna, sa prijateljskim bazama Rusije, kojima će po ugovoru raspolagati još pola veka, i dalje na svom tlu sa dve hiljade američkih vojnika – savetnika njegovim neprijateljima, kurdskim snagama koje drže zamašna područja, trupama Turske na severu, džepovima pobunjenika – ustanika i ostacima boraca islamskog kalifata.

Neprekidnu pretnju sada već čitavom sirijskom prostoru (ne samo ograničenom graničnom pojasu) čine i nepredvidivi potezi Izraela, čije je protivljenje „otvaranju iranske radnje i ukopavanje u Siriji neprihvatljivo“. Opomene armijskih zvaničnika i pojedinih ratobornih političara iz Jerusalima o „mogućoj potrebi nanošenja velike štete iranskom vojnom prisustvu“ pominju čak i „uklanjanje režima, možda i Asada lično“. Ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman ne dopušta nedoumice: „Izrael neće dozvoliti da Rusija nametne zabranu naše aktivnosti u Siriji.“

Sirijska vlast uverava da „tripartitna agresija“, kako opisuje subotnje bombardovanje, vodi nacionalnoj koheziji pred stranom opasnošću, pa telavivski Haarec beleži da bi Damask mogao da sam sebe uporedi sa Egiptom 1956, kad je Naser nacionalizovao Suecki kanal i bio izložen napadu tadašnje trojke – Britanije, Francuske i Izraela i nije popustio. Dnevnik odmah i razjašnjava: „Scenario je ovog puta sasvim drugačiji. Bašar Asad, despot koji je nasledio režim od oca i koji čini zločine protiv sopstvenog naroda, u svemu je drugačiji od Gamala Abdela.“

Hafez Asad je vladao Sirijom od od 1971. do smrti 2000. Nasledio ga Bašar, što je do danas još osamnaest godina vladavine porodice alauitske manjine, skoro pola veka za oca i sina na prestolu republike. Koreni i posledice u sudbini Sirije se prepliću. Cena je tragično visoka.