1941, 1968, 1978, 2018

Iz arhivskog zapisa Nede Božinović kucanog na pisaćoj mašini čitam: „Prvi organizovani feministički skup u Beogradu zabeležen je 1978. i održan je u Studentskom kulturnom centru, direktorka je bila Dunja Blažević. To je bio međunarodni skup pod motom „Proleteri svih zemalja, ko vam pere čarape“ i sa naše strane okupio je koliko ja znam Žaranu Papić, Dunju Blažević, Sonju Drljević (ne znam mnogo pošto nisam prisustvovala (Za informacije: Žarana Papić, telefon 450 147) Sledeća etapa usledila je 1981, po povratku psihološkinje Sofije Trivunac iz Zagreba, gde je bila u kontaktu sa zagrebačkim feministkinjama, koje su je podstakle da pokrene beogradske feministkinje. Sofija je pokupila nas petnaestak. Tu su bile Sonja Drljević, Žarana Papić, niz žena sa psihologije, profesorka Vera Smiljanić, njena ćerka Irena i zet Vuk Stambolović, po povratku iz Amerike pridružila se Lepa Mlađenović, onda LJilja Guzina, Maja Korać. Dogovorile smo se da pokrenemo tribine u SKC-u, želele smo da izbegnemo bilo kakvo institucionaliziranje i uspostavljanje hijerarhije, dakle naša grupa bila je anarhična u najboljem smislu i veoma demokratična…“ (beleške Neda Božinović)

O čemu svedoči i život i rad Nede Božinović, koja je svoju antifašističku borbu beskompromisno vodila od Drugog svetskog rata do aktivnog učešća u antiratnom pokretu devedesetih i pre svega u organizaciji „Žena u crnom“, malo je onih koji se mogu dičiti jednom takvim doslednim kontinuitetom. Ni na telefon Žarane Papić koji Neda navodi više se niko ne odaziva.

Kada su jednu od hrvatskih veštica (Slavenka Drakulić, Vesna Kesić, Jelena Lovrić, Rada Iveković i Dubravka Ugrešić) upitali da se opredeli kojim jezikom govori, srpskim ili hrvatskim, čiji je državljanin i kome iskazuje lojalnost, ona je odbila odgovor na ta pitanja. Početkom devedesetih je definitivno upitana – ko ste vi, ona je odgovorila „Nitko“.

Privremena Vrhovna komanda nacionalno-oslobodilačkih trupa u Crnoj Gori, Boki i Sandžaku 22. jula 1941. godine uvela je pravo glasa za sve građane „koji su napunili osamnaest godina, muškarci i žene“… Od tada Jugoslovenke imaju pravo glasa. „Iz štaba privremene vrhovne komande, potpis Milovan Đilas, književnik“. Jednako pravo glasa za „muškarce i žene“ potvrđeno je i Ustavom iz januara 1946. Naravno, da od tog 22. jula 1941. i „muški i ženski“ od osamnaest godina imaju pravo glasa na svim oslobođenim teritorijama, gde je uspostavljena vlast NOV I POJ. Tog 22. jula žene su i pobedile na planu političkog – državnom planu delovanja. Od tada, dok je trajala Jugoslavija, žene su bile ravnopravne na političkom, državnom i ekonomskom planu.

Na ekonomskom planu žene su za jednake poslove bile jednako plaćane kao muškarci, za razliku od sada kada su žene za iste poslove kao i muškarci plaćene u proseku 20 odsto manje u Srbiji, a i u drugim bivšim republikama. „Da prestane diskriminacija žena koje se odlučuju da rađaju, žene koje pored porodiljskog dobijaju otkaz ili ih vraćaju na poslove koji su manje plaćeni (…)“(Milica Lupšor, Levi samit Srbije)

Politička ravnopravnost i ekonomska ravnopravnost su postament i za druge ravnopravnosti, ali nisu i potpuna društvena ravnopravnost. Te zbog toga je i organizovan feministički skup 1978. I pored političke ravnopravnosti od 22. jula 1941. i prvih ministarki i ambasadorki, nakon 1941. i žena visokih oficira tokom Drugog svetskog rata, prva premijerka je bila tek Milka Planinc (1982-1986).

„Vi ste već rekli da smatrate da su mladi mislioci 1968. bili zapravo „strašno konzervativni“ i da je vladala jedna patrijarhalna atmosfera u ličnim odnosima. Sa druge strane 1968. jeste početak novog feminizma u Jugoslaviji. Bar neke aktivistkinje i intelektualke koje su kasnije bile u centru feminističkog pokreta počele svoj politički angažman u studentskom pokretu. Kakav je odnos između studentskog pokreta i feminizma?“, pitanje je postavljeno Svetlani Slapšak.

1968. u dvorištu Filozofskog fakulteta, toga se trenutka vrlo dobro sećam, Neda Nikolić je prva rekla nešto o feminizmu i bila je odmah izviždana, to jednostavno nije došlo u obzir i argumenti su bili sledeći: nije sada trenutak, sada se bavimo važnim stvarima, drugo je bila teorijska važnost našeg pokreta, za razliku od feminizma koji je teorijski lagan i beznačajan, i treće – šta se vi žene gurate u prvi red, pa imate sva prava. Etiketa neozbiljnosti, pogrešnog trenutka, to je stalno lebdelo nad feminizmom. Jednostavno 1968. se nije ništa moglo reći o feminizmu“, odgovara Svetlana Slapšak, citirano u dokumentu objavljenom 2008, povodom trideset godina prvog feminističkog skupa održanog 1978.

Sa jedne strane – Što se vi žene gurate u prvi red, proistekao je i feministički pokret, i pokret zelenih i čitava revolucija u kulturi, upravo po principu da ono što je začeto kao marginalno jeste zapravo ono što je istorijski najbitnije kao pokret ka napred, kao prethodnica za budućnost, a sa druge strane slogan osporavanja da promenama i pobunama, „nije trenutak“, jeste zapravo osporavanje, strah i nemoć pre svega političkih promena. „Nije sada trenutak“ ima za cilj da oktroiše postojeće stanje.

Feminizam da ga menja.

Kada sam bila dramaturškinja (mlađa) u Ateljeu 212, odbijala sam osmomartovski poklon, koverat i karanfil, smatrajući da je licemerno samo jednog dana u godini baviti se uvažavanjem žena, činilo mi se da to upravo pokazuje neravnopravnost. A misleći na tragu izjave Svetlane Slapšak ne mogu da zaboravim kada su studentkinje i profesorke na Upsali, na Univerzitetu, a bilo ih je više od polovine, snažno protestovale na izjavu Zvonimira Čička, 1993, da u Jugoslaviji imamo važnija i presudnija pitanja, od pitanja ravnopravnosti žena, i njihove društvene uloge.

Ne bih mogla da izjednačim feminizam sa antiratnim pokretom devedesetih, nisu bile samo žene uglavnom „veštice“ i „izdajnice“ te koje su osporavale otuđenu svest nacionalizma i ideologije nad ljudskim životima, bilo je i muškaraca, bilo je, ali su žene, a spisak je ubedljiv, nesumnjiv i veliki, bile te preko kojih je rat gazio, ali su one gazile kroz rat, nastojeći da ga zauzdaju ili smanje ogromnu štetu koju prepoznajemo tek danas.

U porazu, u slomu, u nepravdi, u apsurdima, u siromaštvu. LJudi umeju da budu svakakvi, ali porodično nasilje je državno nasilje, nasilje je nasilje, ratno i poratno, oružje i pljačka, teško pojmljivi prizori zlostavljanja „drugog“. Slabijeg. I katastrofalna posledica neravnopravnosti, u svakom vidu, inferiornost i poniznost prema jačem, prema nadređenom, i arogancija, nadmenost i bahatost prema „podređenom“, prema slabijem u društvenoj stratifikaciji. Kontekst je autoritaran i totalitaran, a sve zlo ide sa tim. Zlo je i odgovor „šta se čudiš“ kada je sve tako, to je veliko zlo. Stavljanje uza zid devizom „preživljavanja“ i uslovljen život, bez dece i viška, vrednosti.

„Ove godine pridružujemo se inicijativi žena širom sveta, od Argentine do Poljske, od Irske do Meksika, koje se pod parolom „Štrajk žena!“ okupljaju kako bi se suprotstavile decenijama ekonomske nejednakosti, kriminalizacije i političkog tlačenja, ratnog i seksualnog nasilja i beskrajnog globalnog rata i terorizma. 8. mart upravo je i počeo kao Internacionalni dan radnih žena, počeo je štrajkom. Zato danas marširamo u znak internacionalne solidarnosti, antifašizma, i protiv svih politika koje ugrožavaju naše, ženske živote. Smrt fašizmu, sloboda ženama“. Solidarni pozdrav „Žene u crnom“, 8. mart 2018. Uvek je vreme, uvek je sad.