Ne znam da li je mislio da će kraj opsadi biti brzo, da je nemoguće da će opsada trajati, „naočigled čitavog sveta“, kao što su to mislile i Sarajlije, pa i svi kojih se opsada duboko ticala, kojima je opsada bila i opsada njih samih (što je u egzistencijalnom i fizičkom smislu nemoguće osetiti kao što su to doživeli, ako su preživeli oni u opsadi, Sarajlije), ali je sebi obećao da će ostati u Sarajevu, to jeste da će u Sarajevu biti dok se „to“, „ono“, opsada ne završi, pa makar to bilo i dvadeset godina.

Jedna od junakinja filma kaže kako je krenula iz Sarajeva, na samom početku opsade, ušla je nekako u autobus, da ode, a onda je nad Sarajevom rekla vozaču „stani“, „to je moj grad“, „potrebna sam mom gradu“, i vratila se, pod opsadu, doktorka Vesna Čongić.

Makar to bilo i dvadeset godina, „ostaću u Sarajevu“, pod opsadom. Reč je o Remi Urdenu (Remy Ourdan), novinaru i ratnom reporteru, danas jednom od velikih novinara na Bliskom istoku, novinaru „Monda“, nekada i sada.

Njegov film „Opsada“ prikazan je 9. maja, na taj dan, u okviru Beldoksa u Kulturnom centru Beograda.

Film je rađen četiri godine nakon opsade Sarajeva.

I prikazan je na Filmskom festivalu u Sarajevu 26. avgusta prošle godine, istoga dana kada među živima više nije bilo Vojke Đikić, urednice „Sarajevskih svezaka“, koja mu je sve vreme opsade govorila „Sve, sve, ali i dalje nema vode. Voda!“

Tri ličnosti iz dokumentarnog dela Urdenovog filma nema više među živima – Srđana Dizdarevića, Alije Hodžića i Vojke Đikić.

Alija Hodžić je organizovao sahrane, starao se o mrtvima, i bio je dan u kome je otišao da prepozna i sahrani sina.

Mapa Suade Kapić „Opsada Sarajeva“, štampana odmah posle Dejtona, a docnije deo „paketa“, knjige, dokumenata. Jedna mapa „Opsada Sarajeva“ nalazi se u „garaži“ u Czkd-u, a druga „Pad Jugoslavije“ na spratu. Svi detalje i više od toga, o Otesi, dela Sarajeva, opštini, iz koga se moglo ući i izaći (na početku rata), i o kome je u filmu „Opsada“ reč vidi u „Dvadeset i pet godina laži“, tekst Radeta Radovanovića, „Danas“ od 2. maja, na godišnjicu pogibije mladih vojnika.

 Lula Mikijelj mi pomaže da nekog ne zaboravim od osoba koje svedoče: Ademir Kenović, Dino Mustafić, Nermin Tulić, Aleksandar Seksan, Admir Glamoščak, Haris Pašović, Dragan Vikić, Jovo Divjak, Bojan Hadžihalilović, Jakob Finci, Suda, Vojka, Srđan…

Autor filma Remi Urden nije u kadrovima svedočenja navodio imena i prezimena svedoka. Autor kaže da namerno nije hteo da ispisuje imena i prezimena, ili bilo koju drugu odrednicu o svedocima hoteći da oni budu samo u jednoj odrednici – građani Sarajeva u opsednutom gradu.

Opsada Sarajeva, uprkos svim nadama i očekivanjima, trajala je 1.425 dana, zamalo četiri godine i tri zime, treća je bila najteža.

Vreme opsade, kao tema i kao istorijsko, civilizacijsko, ljudsko pitanje urodila je plodom filmskog dokumenta. Mnogi dokumenti pokazani su prvi put tek u ovom filmu. Zato što su tek u ovom filmu ti dokumenti prvi put pokazani gledaocu deluje kao da opsada sada traje, i ako su fotografije „svedoci“ onoga što je bilo. Istovremeno, faktografija faktura kadrova u koloru biva slikom, prizorom. Urdenovi komentari u filmu su Urdenovi komentari iz vremena opsade, komentari iz Urdenovih izveštaja pod opsadom. U filmu nema ovovremenih naracija autora. Film bez tekstualne univerzalizacije markira činjenicu da se i ratovi, i fašizmi vraćaju, sada je Urden na Bliskom istoku.

Druga posebnost Urdenovog filma „Opsada“ je odsustvo svake patetike, i svake viktimizacije. Svedoci govore i o dostojanstvu. Film je asketičan, snimci užasa, iako su snimci užasa, deluju – kao što Dorfles uočava – kao osušena ruža na grobu, kao artefakt.

Ono što je kao novinarska reportaža ili vest trajalo nekoliko desetina sekundi, ili samo minut, minut i po, kada je svet obaveštavan o opsadi, u Urdenovom filmu ti isti kadrovi vesti traju duže, onoliko koliko je kamera „curila“ i onoliko dugo koliko je reporter izveštavao. Urden je radio na osnovu svih dokumenata i svih zapisa u svim oblicima koji su se mogli naći u Sarajevu. To je ono što osvešćuje o dužini opsade i upisanosti opsade u ljudsko iskustvo i u istoriju. Četiri godine, tri zime, ljudi, svedoci slabe, stare, menjaju se, opsada traje.

U „Opsadi“ ima jedna linija filma koja se bavi kriminalcima u Sarajevu, i to su trenuci koji izazivaju asocijacije na filmom Džošue Openhajmera „Čin ubijanja“, gde kriminalac, koji je kao operater prikazivao filmove o kriminalcima u bioskopima, posle smene Sukarna 1965. u Indoneziji ubija sve što stigne, a onda u filmu igra glavnog junaka, rienekment sopstvenog činodejstvovanja.

Ko je već povezan i ko će se odmah organizovati i snaći u opsadi Sarajeva do kriminalci. Civili ni ne znaju šta ih je snašlo. O organizovanosti i povezanosti među civilima nema ni pomena. Caco, Ćelo i Juka – organizovani, prvi put se vide u i izvan Sarajeva u ovom filmu – vide se dokumentarni kadrovi njihovih početaka, i upotrebe rata kao polja „poslovnog“ delovanja.

Šta znači „suočiti se sa prošlošću“? Zašto je to važno, ima dvadeset i pet godina koliko traje da se suočavanje učini. Dok se suočavanje ne učini, prošlost je sadašnjost. To je valjda očigledno posle devedeset i prve.

Suočiti se znači suočiti se sa sobom i sa drugim i sa međusobnim odnosom. To se od država i od „državnika“ ovdašnjih teško može očekivati, ako se uopšte može očekivati, zato jeste markantan Vili Brant.

Remi Urdenov film je poseban jer je autentičan, jer je iskustven. Nije utilitaran, ne raspravlja se, ne parniči, ne pregovara – svedoči. Svedoči, jednostavno svedoči gde je bio, kada je bio, šta je izveštavao i šta je nakon dvadeset godina još čuo od ljudi koji su bili u isto vreme na istom mestu, u opsednutom Sarajevu, zamalo četiri godine, tri zime, hiljadu četiri stotine i pedeset dana. Istovremeno, on to čini sa stavom koji proizilazi iz opredeljenja da bi u opsednutom Sarajevu ostao do kraja, makar to bilo i dvadeset godina, te tako definiše šta znači biti profesionalni novinar. Film „Opsada“ autora Remi Urdena prikazan je 9. maja na Dan pobede i na Dan Evrope.