„Najveće države EU bojkotirale estonsku konferenciju o komunističkim zločinima, Hrvatska potpisala izjavu“, „Aleksandar R. Miletić: LJušićev udžbenik istorije – 10 godina šovinističkog trovanja gimnazijalaca“, „O kulturnim razlikama“, „Čitajuća grupa: ogledi o pitanjima srednje klase i fašizma“, „Domagoj Mihaljević: Agrokorovi su radnici trebali preuzeti stvar u svoje ruke“, ove programe Cinema Rex preporučuje za decembar mesec. Između svega ostalog što se u Cinema Rexu radi i navedeni programi pokazuju krajnju angažovanost u bavljenju temama našeg savremenog trenutka i istorije, ne podvajajući sve kontraverze „regiona“ i evropskih zbivanja. Koliko je Cinema Rex osnovan da potakne urbanu i alternativnu beogradsku umetničku i kulturnu scenu, devedesetih, toliko je ova autonomna i samoosnovana institucija bila i jeste evropski kulturni centar par exellence.

Cinema Rex prestaje sa radom u februaru mesecu 2018. jer je zgrada, bolje rečeno kuća, prema rešenju Agencije za restituciju 2016. vraćena Jevrejskoj opštini. Bila je zapravo svojina grada, nije bila nacionalizovana, već je grad vratio Jevrejskoj opštini kao kompenzaciju za neke od nacionalizovanih prostora koje država nije mogla da vrati. Paradoks i jeste u tome što se restituiše i čitav jedan sistem, a ne samo jedna zgrada, onaj isti međuratni sistem imovinskih odnosa i sa njim i simbolički poredak koji je, istorija je pokazala, bio tako porozan za uzlet fašizma. I to nije samo ovdašnji fenomen, i otud pitanje „Šta je Cinema Rex Beogradu i Evropi“, a šta su Beograd i Evropa njemu.

„Radio B92 je 1994. od opštine „Stari grad“ iznajmio prostorije u Jevrejskoj 16, renovirao ga i pretvorio u alternativni Kulturni centar Rex sa raznolikim sadržajima i internacionalnim programima.

Tokom svoga postojanja, Rex je osmislio i organizovao nekoliko stotina projekata raznih formata (angažovanog filma, multimedijalnih izložbi, nove muzike, alternativnog, pozorišta, debatnog programa, vizuelne umetnosti i savremenog plesa); bio je pokretač novih oblika rada i inicijativa od kulturnih eksperimenata do medijske pismenosti (Cyberrex koji je krajem 1990-ih širio znanja o internetu i inicirao nove grupe i produkciju); bio je domaćin celom jednom pokretu Low Fi Video, koji je generacijama omogućio da se slobodno bave filmom, okupljaju i prenose ovu slobodu u svojim mestima po celoj zemlji; omogućavao susrete, sajmove i osmozu alternativne kulture i kontinuitet festivalima (Ring Ring, Slobodna zona …).

Valja reći i da se Cinema Rex istrajno i dosledno bavio kritikom revizije prošlosti, naučnim utemeljenjem istine o holokaustu („Staro sajmište“), kritikom rasizma, rečju levicom i antifašizmom. I da je na osnovu svojih programa bio legitimni zastupnik tradicije zgrade, prostora u kome je radio. Ovo nikako ne spori prava Jevrejske opštine, već govori o činjenici kulturnih diskontinuiteta i promeni političkih sistema, ometanju institucija da ostvare trajno delovanje, ili da njihovi tvorci dobiju i stvore svoje nastavljače (svojim radom afirmisali su ga mnogi koji već dugo nisu u njemu, setimo se nekih poput Dušice Parezanović, Katarine Živanović, Tatomira Toromana, Tadeja Kurepe …). U političkom i programskom smislu – na tom tragu ostaje nezaboravna izložba Cinema Rexa koja je, umesto rasvete, osvetlila Beograd 2004. godine – „Romi naši sugrađani“. Istovremeno, ostaje mi u pamćenju intenzivna i mobilišuća rasprava povodom Lancmanovog filma „Šoa“, u nekoliko dana, u prekidima prikazivanja filma vođena je rasprava o onome što se naziva „evropske vrednosti“, temeljnim pitanjima zločina i odgovornosti.

I nadalje, prestankom rada Cinema Rexa postavlja se krucijalno pitanje našeg grada, a to je pitanje javnog prostora, ili prostora u kome se javnost stvara diskusijom, sadržajem, provokacijom i produkcijom. Nije prvi put, što ne znači pomirenje sa iznurivanjem i dokidanjem svake mogućnosti „mesta govora“, u kulturi i medijima.

Sećam se dolaska Andriane Van Heteren iz Amsterdama u Beograd i njenog rada na otvaranju Cinema Rexa i doprinosa već otvorenom CZKD-u; pitala me je da li imamo dovoljno reflektora, ne nemamo, „Ja ću priložiti“, rekla je Andriana.

Svih ovih dvadeset i kusur godina Cinema Rex i CZKD radili su kolegijalno, u programskom dopunjavanju, ne dogovorenom, ali u dosluhu, u poštovanju, u dopunjavanju sadržaja i aktivnosti, ne samo u Beogradu. Istovremeno smo jedni drugima govorili o svim teškoćama autonomnih, samostvorenih i samoorganizovanih kulturnih centara.

„U zgradi u Jevrejskoj 16, Fond B92 izveo je neke od najpoznatijih i najuspešnijih humanitarnih akcija na ovim prostorima – Bitku za bebe i Bitku za porodilišta tokom kojih je opremio zdravstvene ustanove širom Srbije sa preko 200 inkubatora za prevremeno rođene bebe, i više od 3,5 miliona evra vrednom opremom za porodilišta, izgrađeno je sedam sigurnih kuća za zbrinjavanje žena sa iskustvom nasilja u porodici u različitim delovima zemlje, nabavio je mobilni mamograf, promovisao davalaštvo krvi…“ („Insajder“)

I stekao potpunu kompetentnost za vođenje akcije koje nisu mogle da obavljaju institucije, dok institucije, Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije raspisuju konkurse za nove formacije koje bi se ovim problemima bavile. Zašto?

„Nevladine organizacije ne mogu da zamene infrastrukturu institucija, ma šta preduzimale“, govori povodom stanja u bibliotekama Srbije, Nebojša Milikić, antifašistički delatnik retkog kova, protiv restitucije čitavog hegemona, logike i politike koja do fašizma i dovodi. „Ja nisam protiv institucija, a nevladine organizacije, uz ogroman i pošten rad, dolaze u situaciju da pružaju iluziju da se problemi dostupnosti kulture za sve mogu samo njihovim radom rešiti“.

Teško da iko kao grupa „Škart“ može opisati rad Cinema Rexa u kome je ostvarivala najluđu i najkreativniju akciju, godinama,“Pesničenje“, „pesmičenje“ pesmom.

Pod naslovom „Šta ste se stisli“ Škart piše:

Znam po svojoj porodici, prijateljima, po svojoj školi komšiluku, gradu, pokrajini, državi. Mi smo zajednica odgođenih suočavanja sa problemima. Mi smo zajednica neiskazanih potreba. Mi smo zajednica neobavljenih dijaloga.

U ovom stalnom južnoslovenskom urgentnom centru, jedna od retkih preostalih portirnica za prijem, drugačijih pokušaja i ideja je upravo Rex, još od godina rata, kada je organizovao prve međunarodne protestne izložbe i koncerte u izolovanom zabranu preko brojnih tribina, i donedavnih skrivenih i stražarenih LGBT okupljanja, Jevrejska 16 je postala adresa jednog kultur-skloništa za razne grupe i trupe, bioskop angažovanog filma, ženske radionice, penzionerske plesove, eksperimentalnu muziku, novu arhitektonsku mobu, dečja pesničenja. Kapije se zatvaraju, Rex portirnica srećom još uvek dežura. Iz ćoška se čuje horska proba:

„Šta ste se skupili

Šta ste se stisli,

Uključimo svakog

Da kaže šta misli“

„Rex će se od nekadašnjih i sadašnjih saradnika i publike oprostiti retrospektivnim programom „Javno pakovanje“ u poslednjoj nedelji decembra koja će cela biti posvećena neformalnom prelistavanju, pregledavanju arhive inicijativa pokrenutih i događaja održanih u prostorijama koje mora da napusti.“ (Insajder)

Znamo li šta gubimo, znamo li šta imamo, jesmo li svi arhiv.