Saša Janković, ombudsman

Na dan dodeljivanja Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou zakazali smo u CZKD tribinu „Peti stub, Li Sjaobo“, i upravo pred njen početak u direktnom prenosu CNN-a ugledala sam Liv Ulman kako obrazlaže Nobelovu nagradu za mir i zastupa rad i ličnost Lija Sjaoboa.

Gledala sam u ovo meni dobro poznato lice misleći koliko je puta i pre koliko godina zastupala tu istu stvar, ljudska prava, upravo u prostoru u kome se nalazim, i koliko je ona sada istovremeno i blizu i daleko. Blizu temom o kojoj govori, a daleko iz političkih razloga koji mogu da povezuju, ili dele svetove.

Ili, koliko relativizacija ljudskih prava kao univerzalne kategorije može da spaja ljude, ili da ih razdvaja.

Na tribini u CZKD-u Vojin Dimitrijević naveo je, taksativno, kada se u ovdašnjoj istoriji oglušivalo o ljudska prava, čak i onda kada se radilo o načinu izvršenja smrtne kazne, ne ni o smrtnoj kazni samoj, već o kamenovanju, kao što je to bilo u Iranu, i tada je država, naša, ćutala.

Dakle, na dodeljivanje Nobelove nagrade za mir u Oslu pozvani su ambasadori onih zemalja koje imaju ambasade u Norveškoj. Istovremeno, nije tačno da ambasador Kine nije prisustvovao dodeli Nobelove nagrade za mir Martiju Ahtisariju, prisustvovao je.

Čitav niz konfabulacija nastao je i onoga časa kada je ombudsman Saša Janković rešio da ode u Oslo kao zastupnik građana i da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade, da uzme učešća u veoma uzbudljivom trenutku osnaživanja angažovanja pojedinca za opštu, univerzalnu stvar, onu kojoj se može, na zaprepašćenje mnogih, posvetiti čitav život i rizikovati mnogo, gotovo sve, i zatvor i život.

Istorija nas uči, a možda je ne bi ni bilo onakve kakvu je znamo da nije bilo pojedinaca kakav je Liju Sjaobo, bez obzira na to šta se o nekim njegovim stavovima može misliti, ali ne od strane onih koji ne bi rizikovali ama baš ništa, komoditet, a kamoli slobodu, a nekada i život.

I drugo, slaganje ili neslaganje sa stavovima Liju Sjaoboa, kada se o ljudskim pravima radi, ne vodi ničemu drugom do relativizaciji ljudskih prava.

I to je ono što je krucijalni trenutak čitave rasprave. I za svet i za nas.

Što se tiče nas, Srbije, pobeda u Srbiji za Srbiju posle šestog oktobra je odlazak ombudsmana u Oslo.

Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova rekli su ambasadoru Srbije u Oslu, gospodinu Simurdiću, da ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade.

Ambasador je predstavnik države, suverena i politike Vlade.

Nasuprot politici Vlade, ombudsman Saša Janković je prisustvovao dodeli Nobelove nagrade.

Saša Janković izražava politiku proevropskog civilnog društva, i Vlada i vladina politika tu ništa ne mogu, i zato je to, odlazak ombudsmana na dodelu Nobelove nagrade za mir, posle mnogih poraza nakon šestog oktobra (ubistva Zorana Đinđića, člana 102, stav 2 Ustava Srbije „Narodni poslanik je slobodan da…, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci…) pobeda evropske Srbije u Srbiji.

Politika Vlade nije politika ombudsmana.

Vladina politika mora da trpi proevropsku civilnu politiku.

Pobeda proevropske civilne Srbije u Srbiji, sloboda tog civilnog društva je jedini način da Srbija nema ukus kolonije u Rusiji, Kini, Americi, Britaniji…

„Zaštitnik građana nezavisan državni organ koji štiti prava građana… bira ga i razrešava Narodna skupština…“ (član 138 Ustava). U Oslu je pokazano da je politika ombudsmana nezavisna i kada je različita ili suprotna politici Vlade. I to je pobeda za Srbiju. Jer, ombudsman u Oslu je nezavisni državni organ koji tim činom sledi svoju misiju da štiti građane od loše države, od države koja ne poštuje sopstvene zakone, Ustav i vrednosti koje propoveda.