„Da savladamo“, tačno. Nije to lako – savladati, Jugoslaviju, niti njome ovladati, odveć težak i visoko postavljen zadatak, kome treba dorastao biti. Niste mogli da savladate, nismo mogli da savladamo, trebalo je tog zadatka dostojan biti.

Kako se to u govornom jeziku kaže „na neki način“, zadatak podizanja jednog spomenika spomenicima antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu i spomenika revolucije, mahom uništavanih kao prethodnica ratova devedesetih, i za vreme ratova, i kao legitimiranja novih država koje se mogu „savladati“(ali i to teško), i jugoslovenskom modernizmu, obavio je Igor Grubić, konceptualni i filmski umetnik u filmu „Spomenik“. Film je prikazan na Pančevačkom Film Festivalu, manifestaciji „posvećenoj negovanju i promociji nezavisne autorske kinematografije i filmova koji neguju originalan i kinematografski uzbudljiv pristup narativu, formi, strukturi i estetici.“

Pančevo, posle podne. Lepo Pančevo, kažu kako se nivo zagađenja više i ne meri kao pre, baš kao što se i procenat aflatoksina u mleku određuje prema partijskim i političkim prilikama, ispred bioskopa „Apolo“ (bioskopa koji radi i u kome se prikazuju filmovi) „mala četa, ali odabrana“ mladih ljudi, pet sati, sunce još uvek jako, probija se nekako. Dvorana rashlađena, udobna.

Igor Grubić je konceptualni umetnik čija dela za par kopalja izmiču svojoj dokumentaciji i načinu na koji se prate, obrazlažu i verbalno artikulišu, što je izuzetan primer, ili primerak. Ona su poziv i izazov teoriji, i on sam. Pri tome u filmu „Spomenik“ nema niti jedne reči. I nije potrebno. Lepoti, snazi i napuštenosti spomenika na Petrovoj Gori, Kozari, Podgori, na Tjentištu, Košutama, u Jasenovcu (uporediti „Kameni cvet“ Bogadana Bodanovića sa proslavama i govorima ovih dana prigodom obeležavanja jasenovačkim žrtvama, to je gotovo isto kao upoređivati kakvoću i prirodu NOBa, i ratova za uništenje Jugoslavije devedesetih pa nadalje). Dakle, reč je o spomenicima koji su podigli Vojin Bakić, Dušan DŽamonja, Miodrag Živković Rajko Radović, Bogdan Bogdanović… I jedna epoha, jedno vreme, jedna zemlja, jedan modernizam, jedna, jedinstvena sposobnost apstrakcije i poostvarenja, postojanje utopije i budućnosti i konačno, danas toliko nedostatan pojam o celini, i čoveka, i kulture, i prirode.

Zato Igor Grubić bira tišinu, i zato je tišina ispunjena neobičnim poštovanjem za značenje spomenika, njihovu lepotu, poštovanja prema svemu onome u čije ime su spomenici podignuti i njima koji su ličnosti, likovi, kako samo apstraktno može biti ljudsko. Tako kao što hiljade kumulativnih stvari i stvarčica nikad ne mogu označiti „jedinstvo težnji“, nikad zbirom, već iz jednog, vertikalnog. (Skoro sam bila na Dotrešćini, kod Zagreba i u noći gledala „Dolinu galebova“, po brdu razbacane velike i svetleće suze Vojina Bakića).

„Inicijalna tema je bila činjenica da su tokom devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije sistematično uništavali antifašistički spomenici, u Hrvatskoj ih je oko 3000 uništeno. Tu spadaju značajne spomeničke forme, biste, skulpture, memorijalne ploče. Prva ideja je bila referirati se na tu činjenicu, da snimim aktivistički film koji bi uključivao intervjue sa aktivistima, borcima za ljudska prava, teoretičarima i istoričarima. Nakon što sam krenuo da snimam vizuale i došao na lokacije počeo sam da menjam diskurs i rediteljski pristup i odlučio sam se da snimim film koji će isključivo biti neka vrsta dokumentarnog eseja, reflektovati dato stanje, situaciju i kontekst u kojima se ti spomenici nalaze“, govori Igor Grubić. Jedan od znakova budućeg užasa rata devedesetih, i razaranja Bosne i Hercegovine bilo je rušenje, narušavanje, skrnavljenje „Partizanskog groblja“ Bogdana Bogdanovića u Mostaru. (Bila sam na tom mestu negde odmah posle Dejtonskog sporazuma, Dunja Blažević i ja išle smo, sa Bogdanom Bogdanovićem, iz Sarajeva za Mostar, nigde se ništa nije čulo, ni ptica nije bilo, samo je Neretva bila onako zelena kao nijedna druga reka, irski oficir SFOR-a vodio nas je uz Bogdanovo zdanje ne znajući koga vodi, rastinje je bujalo iz prekrasnih sklopova i kapija Partizanskog groblja, sve do samog vrha, oficir je bio besan zbog izloženosti mogućoj opasnosti, tada je Mostar bio bez mosta, jedan od najjačih otisaka u životu, oficir je postepeno shvatao da vodi graditelja, i počeo je da se izvinjava i da teši Bogdanovića, kada smo se popeli među ispremeštane ploče obeležja na vrhu Groblja, pogledali smo dole, bilo je mnoštvo različitih vozila tamo dole, Bogdan je položio venac, vraćali smo se, niz moćno i prelepo zdanje, baš tako načeto, baš tako istorijsko, baš tako večito, nezaboravno.)

Stanje koje nas zatiče u filmu Igora Grubica, jeste neizreciva samoća spomenika. I samoća mrtvih u čiju su počast spomenici podignuti. Nema teksta u filmu, i nema ljudi kod spomenika. U jednom času, na Kozari, Grubić je montirao igru i skokove mladih ljudi i dece između oblika spomenika, i tu je, možda, nada za njihov život u budućnosti.

„U nekom simboličkom smislu bilo je bitno da sam spomenike počeo da doživljavam kao da su živa bića. Našao sam se u prirodi, okružen zelenilom, suočen oči u oči sa tim prekrasnim skulpturalnim formama i jedna od prvih asocijacija koja mi se javljala je bio monolit iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru“…“, govori Grubić. Živa istina, poređenje sasvim na mestu.

Pratio je Grubić spomenike u svim godišnjim dobima. Pratio ih je onako kako se to čini kada se nešto voli: leti i zimi, kroz prolećno lišće i po snegu, vetru, pustim granama. Letnji prizor miniranog spomenika nezaboravan je: ka nama idu koze koje tuda svaki dan mirno prolaze, jedino one i dva psa, crna, spomenik i koze, upeklo sunce, kamenje, iz kamenja iznikla trava, život prirode, u miru, sa razorenim spomenikom, i upokojenim i opevanim žrtvama. Jasenovac se na kraju filma pomalja iz tišine, zimske magle nad vodom, i govori u tišini, sublimno („sa kakvim je poštovanjem prišao“, prokomentarisao je doajen eksperimentalnog filma u Jugoslaviji, Sava Trifković, na beogradskoj premijeri filma „Spomenik“ ovaj Grubićev filmski jezik, kako su mi kažu kolege). Spomenik Igora Grubića je filmsko ožaljivanje onih čiji su životi u temeljima jedinstvenog prostora, to nam govori priroda, zemlja, ma šta rekli ljudi koji danas po njoj hode. Baš kao što su i devet spomenika iz Grubićevog filma dostojno ožaljivanje boraca antifašizma i stradalih u nemilosrdnom istrebljivanju združenim fašističkim snagama. Ovaj film je svedočanstvo koje ostavljamo onima koji će uspeti da „savladaju“.

Sraslost, priroda terena, priroda i spomenici kao deo prirode, ili kao njena sublimacija, narativno i apstraktno povezano u jedinstvenim prizorima, damo takve i tolike žrtve u borbi za slobodu, samo takvi spomenici borcima, žrtvama i slobodi. U stvari, Igor Grubić je svojim filmom dodao još jedan spomenik modernističkim, antifašističkim spomenicima i zemlji, slobodi i prirodi u kojoj su nastali.

Posle prikazivanja Grubićevog filma sedimo u jednom od kafića ispred Kulturnog centra gde će uskoro početi prikazivanje još jednog festivalskog filma, sa nama je i glavni zaverenik i umetnički direktor filmskog festivala u Pančevu (uz Stefana Ivančića), Ognjen Glavonić, jasno mi je kako izdržava i prevladava sve neprilike: mnogo publike, mnogo mlade publike i produktivne atmosfere, gotovo se probijaš da izađeš iz dvorane, jer publika „navaljuje“ na sledeću projekciju. Biće da su neki od mladih ljudi isti oni koji u Grubićevom filmu u budućnosti igraju u podnožju spomenika na Kozari.