Sve izjave političara, na svim funkcijama, kako uprkos tome šta oni lično misle o Paradi ponosa treba dozvoliti njeno održavanje i stati iza nje, bez obzira što oni lično neće doći, su dvolične. Lične, nedržavničke i dvolične.

I kao što su se sa katastrofalnim posledicama tolerisale Crvene beretke, tako danas marširaju fašističke organizacije, koje se nisu osilile preko noći, već su se uprkos svim upozorenjima, iskazanim na najrazličitije načine, instalirale kao naredbodavac Državi.

Jer se ona, Država nije odredila ni prema fašizmu, ni prema antifašizmu. Ni prema klerofašizmu. A svako neodređivanje prema fašizmu znači njegovu podršku.

Umesto da Dražu Mihajlovića ostavi istoriji i istoričarima, institucije ove države bacile su se na Drugi svetski rat, a ne na isporučenje „heroja“ Ratka Mladića. I na „tekovine“ ovoga rata.

Umesto predloga i „vizije“, strategije, plana i ideja opšteg dobra, „vrednosnog sistema“ koji bi mogao da pruži ljudima elementarnu sigurnost, i kakvu takvu izvesnost, te dnevnog sprovođenja takvoga plana za veoma komplikovanu zemlju sa teškim nasleđem i gomilom kumuliranih pitanja, Država i „političke elite“ nam stalno isporučuju „da može da bidne, a ne mora da znači“

Je li ova Država liberalna ili socijalna, kako se ona određuje prema socijalnoj pravdi.

Prema bankrotu.

Prema Crkvi, prema rasizmu, prema ksenofobiji, prema zločinu, prema nasilju.

Telo nesrećnog Francuza Krisa Batona svo krvavo podrhtava ispod nekog užasnog ćebeta, baš kao prizor, uključujući i ćebe, iz Vukovara, sa početka rata. Glasali smo za one koji su rekli da „preuzimaju odgovornost“. Nismo glasali ni za Koštunicu, ni za radikale. Posle dvadesetogodišnje istorije na svim sajtovima se nalazi pesma iz filma „Kabare“ Boba Fosa, toliko citirana kao upozorenje i pre dvadesetak godina „Tomorrow Belongs to Me“, jeste to je ta scena u kojoj se očituje kako dolazi najveće od svih zala na svetu.

I znate šta još, pesma „Prvo su došli“, pastora Martina Nimlera, na koju su se naslonili, na njeno postojanje, kao dokaz da je u Nemačkoj bilo i antinacista, oni koji su je obnavljali posle Drugog svetskog rata.

Kada su nacisti došli po komuniste,

ja sam ćutao,

jer nisam bio komunista.

Kada su zatvorili socijaldemokrate

ja sam ćutao

jer nisam bio socijaldemokrata.

Kada su došli po sindikalce,

ja se nisam pobunio,

jer nisam bio sindikalac.

Kada su došli po mene

Nije preostao niko da se pobuni.

Ponovno citiranje ove pesme, govori o rđavoj beskonačnosti svih naših dvadeset godina.

Mržnja i nasilje tekovine su devedesetih. To su ratne tekovine.

Iracionalna mržnja i brutalno nasilje. Vežbanje zadavanja straha. Je li to odsutni Firer pobedio. I gde je kraj čemberlenovske politike.

Nije nužno da nabrajam koje su sve to prilike bile kada je određenje institucija Države bilo presudno. One su pobrojane, kao što su portreti nacrtani.

Kao što je nacrtani mizanscen destrukcije izložbe albanskih umetnika bio pokazna vežba „patriotskih snaga“, njihove sprege sa službama, koji je posle na najširiji mogući način „odigran“ orgijanjem tokom mitinga u povodu proglašenja nezavisnosti Kosova, ne kao njegova marginalija, već kao njegova suština.

Hoće li Predsednik, Premijer, Ministar vera saopštiti Amfilohiju Radoviću da je ovo sekularna država i da je dosta bilo proklinjanja, prekrštavanja i pokrštavanja, govora mržnje od devedesetih do dana današnjeg, uključujući i slovo tokom opela Zoranu Đinđiću. Kada će slave i modne revije prestati da budu osnovne tekovine ove demokratije. Ima li kakvog boljeg vjeruj i boljeg predloga, solidarnost, recimo, od ljubljenja krstova i paljenja sveća. Ili će sve biti prepušteno Policiji da „odradi svoj posao“.

Dok od usta do usta, ili od mobilnog do mobilnog kruži pesma „Bebe nek se rađaju, poruka je naša, nikad neće Srbija bit zemlja buljaša. Ko hoće u dupe, dobiće po pički, Beogradom krv će liti, gej parade neće biti“. Samo, gde su te bebe, gde su nam deca.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.