Događaj se zbio na Trgu žrtava fašizma u Zagrebu u zdanju koje je podigao Ivan Meštrović, umesto da radi spomenik Kralju Petru u vidu konjanika. (Ta pretenzija i realizacija neće biti odbačena tokom dalje istorije identitetskih borbi naših naroda.) Modernistička rotonda je imala biti džamijom od četrdeset i prve do četrdeset i pete, te je danas zagrebački taksisti tako i nazivaju, da bi nakon Drugog svetskog rata postala Muzej revolucije u interpretaciji Vjancislava Rihtera, sa freskom Eda Murtića u sebi, tako do devedesetih u kojima postoje različite ideje čemu ovo zdanje ima služiti, te je bilo predloga da bude i stecištem heroja, da bi bilo vraćeno Hrvatskom društvu likovnih umjetnika, i eto sada, između ostalog i izložbe „Ko je tebi Reihel Kir“, projekta „Manjine za manjine“ (Centar za mirovne studije, Zagreb, Biro za ljudska prava, Tuzla, Mirovni institut, Ljubljana i CZKD, Beograd).

Šta je sada u svemu ovome najvažnije. Najvažniji je Josip Reihel Kir. „Slavonac, čiji su roditelji, otac slavonski Nemac i majka Hrvatica, bili partizanski prvoborci Drugog rata, najpre profesor gimnazije, a potom profesionalni policajac briljantne karijere, načelnik Policijske uprave u Osijeku, ubijen 1. jula 1991, u 13h na ulasku u selo Tenje.“

Sećam se toga veoma dobro.

Toga leta, ratnog, u Rovinju počela sam da se budim u zoru, to i danas činim. I da gledam u more, to je činila i moja komšinica Daša Drndić, književnica vrsna, čije su fotografije poslednji prizor prozora moje nekadašnje kuće. Odlazila sam na ručak kod druge komšinice Katine Rosande, kojoj je brat upravo poginuo u Mirkovcima i zajedno smo gledale kupole i cevi tenkova JNA koje se okreću ka Osijeku, i slušale molbe, uzvike, gradonačelnika Osijeka Kramarića da ne pucaju. Gotovo sva škura u Bregovotoj ulici bila su zatvorena, a iza onih koja su bila otvorena treperila je svetlost sa televizora i čuli se govori Franje Tuđmana.

Pre tri leta usudila sam se da ponovo odem u Rovinj na poziv prijateljice Svetlane Todorović koja je kupila prekrasan stan sa pogledom na drugu stranu grada, ne na Valdeboru sa mog prozora, već na Veliko molo i otok Katarinu. Svejedno, na molu je bila privezana stara plava „Vila Velebita“, brod na kome je plovio moj komšija Livijo Rosanda, mašinista. Kada sam ja bila mlada i kada je moj sin bio mali.

Na terasi Svetlaninog raja čitala sam novine i u njima je stajalo kako je Jadranka Reihel Kir uspela da na svetlo dana izvuče sudbinu svoga ubijenog muža Josipa Tvrtka Reihel Kira, da pravno i javno dokaže gnusno ubistvo nenaoružanog junaka, čijim smaknućem je rat mogao da počne.

Jadranka Reihel Kir je važna.

Gledam je u Zagrebu kako okomito, a lepo, stoji sred Meštrovićevog zdanja u Zagrebu, kao na dvorištu Centra za kulturnu dekontaminaciju, sa zelenim škurima i vratima, vrućeg jula ove godine u Beogradu, dok se Tanja Simić Berklaz koja je zajedno sa Metaklinikom/Petokrakom autorica izložbe o Kiru, kao pisac „Srpskog Fausta“ fotografiše sa Slobodanom Šnajderom, piscem „Hrvatskog Fausta“.

Iz nekadašnjeg „Musea“, „Paviljona Veljković“, i CZKDa krenuli smo dve hiljade i prve, da na Avali, kod Meštrovićevog „Neznanog junaka“ otvorimo projekat „Moderna, srpski identitet“, kao predlog kulturne politike, posle petooktobarskih promena. Nakon uvodnog predavanja Branke Prpe, ušli smo u autobuse pa pored Marakane gde je Ivan Čolović čitao svoj „Lament“, obišli novo Dedinje i staru štampariju Radeta Kosnicarevića u Bubanj Potoku, „ispod čekića“ izvučena je prva novina „Moderne“, a onda smo došli na Avalu, tamo nas je čekao Rambo Amadeus podno spomenika sa orkestrom, pa se popeli kod Meštrovića gde je pročitan „Manifest jugoslovenskih intelektualaca“ iz devetnaeste prošlog veka, a Sergej Trifunović izgovorio „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog. U režiji Ane Miljanić čitav prizor osvetljavale su baklje i rominjao je sneg.

Sedamdeset i devete prošlog veka, u Meštrovićevom „Kašteletu“ u Splitu radila sam dramatizaciju tekstova iz novina koje prethode formiranju Prve Jugoslavije, kako bi Miroslav Krleža (Brik Krivokapić) u režiji Ljubiše Ristića i Nade Kokotović mogao izgovoriti „Pijanu novembarski noć 1918“. To počinje citatom iz lista „Obzor“, kako je mladi hrvatski književnik, prilikom dočeka srpske vojske napravio skandal viknuvši „Dole Kvaternik“.

I Meštrović je važan.

„Nad otvorenim grobom tužni zbore“.

Sedim na predivnom Britanskom trgu, rano je i čisto jutro u Zagrebu, kafić se proteže duž tržnice, u njemu žene za stolovima raspravljaju o malim penzijama i kako će ove godine spraviti zimnicu.

U autobusu niške kompanije kojim se vraćam u Beograd, jako simpatični suvozač izjavljuje kako spomenik Šabanu Bajramoviću nikako ne može u Niš, ne bar pored njegove kuće, nego tamo gde su oni koji su došli, Šiptari, a i to o holokaustu je jedna naduvana priča.