Bajka o mahovini 1Foto: Predrag Mitić

Malo veća od ostalih u ulici, ma u sokaku, punom manjih kuća.

Građena je davno i bila je veća zato što nekad nije bila kuća, već krčmetina na periferiji, na ulazu u prestonu varoš.

Kažu da je najpre bila samo krčma, ali kako se tim putem mnogo dolazilo u varoš, gazdi je baš išao posao, pa je krčmu udvostručio i nastala je krčmetina.

U vreme po nekima dobrog, a po drugima zlog cara mnogo naroda je tuda dolazilo u grad.

Malo njih je ulazilo u krčmu jer nije imalo para, niti vremena za dangubu.

Neki su tako ponešto i uštedeli i počeli da se i naseljavaju okolo, po njivama livadama i šumarcima uz i niz put.

Jer, videli su da u varoši ima posla i ako se u njoj za stalno ostane.

Zgodno je bilo i to što su njive i livade, u to vreme bile i svačije i ničije, pripadale su carevini, ali mogao je svako da ih koristi, pa i da proda, zameni, pokloni, pa je sve više kuća nicalo je po njima.

U toj carevini tad se sirotinji gledalo kroz prste.

Ali, krčmari nisu bili na ceni, više su se cenili krčmarčići i konobari, a tek su vlasnici krčmetina bili sumnjivi, manje im se gledalo kroz prste.

Tako je i naš krčmar polako siromašio, odnosno, imao sve manje, pa se dosetio da zgradu krčme krčmi na sitnije delove i prodaje ih onima što su u varoš navaljivali, a za koje već nije više bilo dovoljno njiva i livada na kojima će podići domićak.

I – krčma je postala – košnica malih stanova.

Za ovu bajku je važno da su glavni prozori naše junakinje gledali na jug, ka suncu, prisojna je bila ta građevina iako je ispred bilo brdašce i iako je na njemu već niklo nekoliko kućica.

Pogled na jug se čak i popravio.

Jer, jedan od novih stanovnika košnice jednog trenutka se setio da, pošto nema okolo svoju njivu i livadu, jer su carevinske – ponudi na prodaju vazduh iznad svog stančića, da još neko u zapremini tog vazduha podigne sebi dom.

To se dopalo susedima pa su, ko je mogao, popravili svoj vidik na jug, ali i na druge strane sveta, tako što vazduh nisu prodali već ga zapremili sopstvenim novim sobama i sopčićima.

I završila se ta era sitnog potkradanja vazdušnog prostora.

Došli su novi kraljevi, carevi i feudalci, postali gospodari tog i svakog kraja.

Počeli su ostatke njiva i livada carevine da koriste kao svoje, ne pitajući nikoga.

Podizali su na preostalim parčadima tla palate, zamkove kako se kome dopadalo…

Nisu marili ni za ukaze i dekrete najnovije princeze kojim se to zabranjivalo, zgušnjavali su zamkove po brdašcu i posle roka u kom se pretilo – rušenjem.

Jedan astronomski nastrojen žitelj nekadašnje krčme izmerio je – u dobrom delu meseci u godini, jer se ona još meri tako, iako godišnjih doba više nema, od zamkova krčma sunce ne vidi od deset ujutro do četiri popodne.

Priroda to potvrđuje, gde je oko krčme bila trava, nikla je mahovina, znak teške ladovine.

Ali, ko bi u novim carstvima obraćao pažnju na taj sitni znak, mahovinu, kad se u njima ne mari ni za ljude…