Ide Ulicom braće Jugovića (mit bi danas rekao – porodica sa devetoro dece) četrdesetogodišnjak sa dvoje. Sinčić od desetak, ćerkica nešto mlađa. Odjednom tata se izdire na dečaka: „Povraća mi se od tebe!“ Dete se ne opire.
Još gore, u trolejbusu: gledam lepu mladu ženu „skockanu“ po pravilima pink-stajlinga, pored nje otprilike trogodišnja ćerkica, znatiželjna i željna mamine pažnje. Mama, jok! Lete jagodice prstiju pod nadograđenim noktima po tabletu. Ne mari za kćer, nek joj ne dosađuje. I dete, baš ne dosađuje. Ali je, ako seta hvata i trogodišnjake – setno. U šta li će ta seta da poraste?
I tu nije kraj – između ATŠ u Vojislava Ilića i sledeće stanice počinju tuču mladići što su tad utrčali, protiv onih što su ušli kod škole. To traje do sledeće stanice, otvaraju se vrata, tuča se nastavlja i na ulici, trola stoji, kao da čeka kraj gužve. I – tako je i bilo. Uđoše „pobednici“, ali i ona mlada majka što je, zamislite, ostavila devojčicu unutra i izašla da navija, fotka, šta li. Čak je i pretresla dvoboj sa jednim od učesnika. Za njega je imala pažnju, ne i za dete.
I onda, ta vest iz Novog Sada – dvanaestogodišnji „pripravnici“ za skitnice, zapravo već skitnice, zapalio „iz igre“ starijeg kolegu na spavanju na ulici. Zabeležih tada ironično: treba doneti zakon o zabrani maloletnicima da spaljuju skitnice.
Tih se dana usvajao inovirani zakon protiv nasilja nad ženama u Skupštini koja nasilju nije odolela. Naprotiv – širila ga. Jer, predstavlja baš one pobrojane učesnike u nasilju – oca kome se povraća, majku koja ignoriše dete jer voli „fajt“ i „rijaliti“, vozača koji, poput Maje Gojković, donosi najneočekivaniju odluku da pruži kompletan šou, nama putnicima, ćutećim biračima i apstinentima koji svakodnevno sreću nasilje na koje ne reaguju.
Pa, da li je to ona „budućnost naše dece“ koju nam godinama o izborima obećavaju, i kakva će biti ona kad se ostvare najnovija istovetna obećanja? Kako će tome pomoći redovnija uplata poreza o kojoj upravo zbori kampanja što takođe na prvo mesto stavlja sreću dece? Koliko poreza treba da se uplati u budžet da bi ona majka prestala da tipka kraj devojčice, a otac prestane da se dere kako mu se od sina povraća?
Nema tog zakona koji će zakrpiti potpuni rasap vrednosti u ovom državčetu i zemljičku na šta je spala u govorčinama toliko petrificirana Srbija. Koja ovo ‘oće, a ono neće jer „ja dam i ne dam!“ Jer, norme ovde donose baš „razarači“ vrednosti, da umire javnost, da se tobož reši pojedinačni problem. A češće da se obavi određeni posao kakav je sad npr. koncesija na aerodrom.
I da se odglume vrednosti kojima, eto, „svi težimo“. Sistem bez ikakvog sistema.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
