Odlična akcija kao i sve one što pribiranjem ovih zaptivki nabavljaju opremu za hendikepirane, kad već država kao i u mnogim drugim socijalnim davanjima često ne može da se isprsi, ako to baš nije – kampanja. (Čepčad je stidljivo počela da se zbira i u Danasu, i već je uznapredovala i sada se brzo puni jedno burence od 20 litara.)

Dobro, čepovi, ali…

Sve sam ubeđeniji da se ne samo „dlake u jajetu“ već i krupni nedostaci našeg društva, pa i čitave civilizacije – i to ne samo u ekološkim, već u svim pitanjima – mogu najbolje videti ako dobre primere pročačkamo tako da vidimo da li iza njih doista stoji samo – dobrost… Imaju li naličje, i nisu li samo svetla trunčica u nizu, možda, mračnih posledica. Evo primera, iz Srbije, brale – zaposli ti se dete, jedno među stotine hiljada nezaposlenih i trebalo bi da se raduješ. Ali ako si trezven, moraš da se sekiraš jer od crkavice koja se deli kao plata, ne može da živi, da se osamostaljuje.

Tako i sa čepovima. Jer šta ćemo sa bocama? One i dalje preplavljuju svet. Sećam se akcije na jezeru Perućac kod Bajine Bašte, valjda je i to bilo pred neke izbore, kad je Boris Tadić davao primer lovljenja čamcima plastičnog bokluka na brani. Da li je iko ikada pre, a posebno potom organizovao nešto slično? Ili i dalje sve zavisi od sporadičnog, najindividualnijeg truda „sekundaraca“ („staro gvožđe, sve staro sakupljamo, čistimo dvorišta, podrume“) koje se sistemski ne podržava. To jest, ne na pravi način.

Ostanimo još trenutak na ekonomskom planu, pre filozofiranja o „budućnosti planete“. Relativno nedavno mi je jedan naš ekonomski analitičar i konsultant, čest sagovornik Danasa poverio sledeću priču. Neka firma iz Italije se preko njegove agencije interesovala da ovde širi svoj inovativni posao. Oni, kaže, od pet-boca prave čistije, a valjda i jeftinije gorivo za automobile. Odustali su od Srbije ne zato što ne mogu da izgrade pogon, već što su procenili da nema nade da dobro organizuju mrežu dobavljača-sakupljača proklete plastike za taj „plastični benzin“. Radije, dakle, ostajemo – zemlja-đubrište.

Ali, nezavisno od toga, ova se ekološka stvar mora pogledati i ovako: sve lepe ekološke akcije, svetske deklaracije i protokoli (od Kjoto protokola do Pariskog sporazuma što ga Tramp ne potpisuje, pa zaslužuje odijum sveta) liče malo na umirivanje svetske savesti. Rešavaju problem na nivou odnosa čep-flaša.

Uvode se eko-gorivo i električni automobili da se smanji otrov gasova, ali se povećava broj automobila čija limarija takođe greje atmosferu. Sunce sve više žeže, ali arhitekte sve više vole da crtaju staklene zgrade sa hiljade ogledala, multiplikatora zagrevanja, betončina proteruje travu iz parkova… itd.