Foto: Predrag Mitić

S krštenicom autora ovih redova, ispravnije je reći – teta u „devetoj banki“.

Osim što teško hoda i bez truna alpinizma na stepeništu, izgleda solidno, bar nema sve uobičajeniju masku očajnika kakve se smeštaju na lica sve većeg broja ljudi na ovakvim javnim mestima. Poput redova u poštama, domovima zdravlja, čekaonicama za elektronske zdravstvene knjižice… U dušegupkama katastarskih i šaltera za (olako obećanu brzu) legalizaciju obično je mlađi svet, advokatska pripravničad i advokati što živuckaju bez medijske pompe i ne pelješe klijentelu.

Zaboravih gde sam stao! Dok ovom tetinskom dvojcu još i mi, uz vrata, pomažemo da se poluhodom-polupr(e)inošenjem glavna protagonistkinja (ha, je l’ sam ugodio „borkinjstvu“!?) smesti na sedište, njoj odnekud na pod ispada, pogodite šta? „Informer“!

Ne kao džentlmen, no sa pristojnim starovremlukom, što i kažem, saginjem se i glasnije kažem toj odštampotini na prljavom podu da mu je tu i mesto, u đubru, a pružajući teti: „Obično ne prljam ruke ovim, ali, zbog Vas, gospođo…. Samo se čudim da i Vi ovo čitate, ne slaže vam se sa izgledom. Je l’ zato što je jeftino?“ Ona blago crveni, ne ljuti se, osmehuje se i izvinjava se „da, ali ja pročitam samo naslove“.

Ali, baš to je najgore, gospođo, tu najviše lažu, kažem. Ili, možda ste obožavateljka psovki sa naslovne strane. Dodajem. I ona pocrveni kao bulka, kao zaljubljena šiparica, ako to još postoji, ali stoji kao poređenje jer se u njenom šiparištvu za svašta još crvenelo.

A mene je obuzeo stid od stida, što bi se u EU reklo, a već se i kaže – transfer blama. Iskrenost gospođine postiđenosti je u geometrijski progresivnoj upravnoj srazmeri sa bezobrazlukom urednika „blatotiska“ poput ovog.

Inače, ne izbegavam da povremeno ulazim u slične dijaloge kad vidim da lice čitača nekako odudara od ogavnosti shitprinta. I samo sam jednom od jedne gospođe sa likom, frizurom i bundom bivše upravnice sektora u nekoj od mrtvih banaka, dobio odgovor sa primesama besa urednika i „glavnog urednika“ štampanog bokluka – „e, baš ih volim!“

Zaista se poplava medijskog kiča i dvostruko jeftinih (i po ceni i po sadržaju) tabloida može dovesti u vezu sa opštim siromašenjem srpskog populusa i podaničkih masa. Koje se u pojedinačnim slučajevima može očitati u novoj navici – nek je govno, al’ je bar jeftino. Bofl je na ceni zbog cene bofla. I količine.

Ali, šta je sa imućnijim slojevima koji posežu za medijskom i kulturnom jeftinoćom, što vodi ka kultu treša. Na tome se baš bolje vidi odgovornost države i vlasti koje, uz sve napredne politike i reforme, doprinose ne samo smanjenju debljine novčanika, no i opštih kulturnih navika i potreba stanovništva. Izgovor je da ono bira ono što mu se nudi. Šta ako se jedino i nudi – bofl i jeftinost u svakoj oblasti. Pa se ljudske potrebe uvek i iznova minimizuju. Slično potrebama logoraša. Nastavlja se!