Najizrazitiju poentu njegove priče stavio sam u jednu pesmu, a ticala se obostrane zbunjenosti i iznenađenosti.

Naime, čovek je tada prvi put video tog „retkog zvera“, dotad ga je – slučajno znam – „sretao“ najčešće u vestern romanima gde je zverče bilo čest gost. A ko pamti, viđan je i u davnim albumima sa sličicama zvanim „Životinjsko carstvo“. I to u dve verzije – u „našoj“ već smo ga „krstili“, a hrvatskoj je bio, naravno – čagalj.

E, sad što je taj susret bio vredan pesme? Zato što je u priči dominirao utisak kazivača da se nije uplašio, ali se iznenadio. A, veli, i šakal je bio iznenađen – sigurno je prvi put video čoveka. Sirota životinja! Hoću da kažem – ako mi imamo pravo da pomislimo kako će još „svakakve ale“ da nas snađu, zar nema i šakal pravo da to pomisli.

Ali, ta caka bi bila tek egzotika da nema i drugih poenti, pre svega onih koje svedoče o opštem raspadu i neredu čiji je ovaj susret samo posledica. Naime, sve se odigralo u nekad plodnom i ravnom delu seoskog atara, pored reke koji je sad potpuno zapušten – reka odnela deo puta, šikara, trnje i vrzine osvojile drugi deo, područje je skoro „neprilazno“. A i da jeste, malo ko bi mogao da priđe, u selu malo koga ima. Živog, ili u boljem slučaju – mrdajućeg.

Međutim, još zanimljivija je „šakalska statistika“. Ova zver koja je u osnovi strvinar i koja jede uglavnom ono što ljudi (neuredno) bace uopšte nije retka. Da je nešto pozitivnije, naš bi predsednik – mada, možda on misli da je i to pozitivno – mogao da kaže da šakala danas ima najviše, ne u novije doba Srbije, niti od početka njegovog mandata, nego najviše u celokupnoj istoriji zemlje.

Biolozi, naime, kažu da je ovih životinja šezdesetih godina kod nas bilo ukupno oko 300, a sada se „cene“ na 40 do 50 hiljada. To je 133,33 puta više. Po „konzervativnoj računici“. Za šezdesetak godina. Uz sve predatore i hijene koji nas okružuju, eto – naše tranzicijske decenije možemo nazvati – godine šakala.

(Uzgred po Darvinu, ako nije ukinut, i ako se ne varam – šakal je „melez“ iz ukrštanja psa i vuka.)

A onaj rekord od 133,33 puta može biti merilo pada ili porasta mnogo čega, ne samo populacije čagalja. Vratimo li se na „lanac ishrane“ i „lanac nemara“ – i povežemo sa onih 133,33 toliko je očito porasla i nebriga za okoliš, toliko puta je urnisana briga za odlaganje otpada, toliko puta je poljoprivreda „naša razvojna šansa“ svedena na, Oskar Davičo bi rekao – „sedmu rupu na zadnjoj svirali.“

Te, naš šakal se možda susretu i „obradovao“. Upoznao je hranitelja.

A baš u ovom selu se za zapuštenu njivu kaže da služi „sam’ da se prcAju zajci.“ Nebeski narod je, vidimo, velikodušan i prema seksu šakala.