Foto: Radenko Topalović Kapela. Još jedno, do nešto pred „ukidanje godišnjih doba“ kultno mesto, bivši centar sela. Nazivano po od drvenoj bogomolji što je u prvoj polovini 19. veka dočaravala crkvu. Na velikom platou bio je i ogroman hrast/zapis (potonuo u neobičnu legendu o kojoj nećemo sada) sa pripadajućim kamenim krstom, što su i pre kapele dočaravali bogomolju. Iz dublje prošlosti zadržala se na istoj parceli dotad i kuća, čatmara u kojoj su stanovali prosvetni radnici.
Nostalgično-kultni status za ovog hroničara Kapela stiče šezdesetih i sedamdesetih godina kad je poslednji put bila najkompletniji ambijent i mesto klijanja i odvijanja događaja što su mnogim mladima uveliko određivali budućnost koja se sad mnogima od njih, ako su još živi otežava, ukida i upropašćava. Na najlepšem mestu dvorišta bila je lepa građanski zidana školska zgrada, zvana donja škola Izgrađena 1893. na mestu starije prve škole, a mi smo je koristili na nov način.
Levo od hodnika koji se završavao prostorijom za učitelja(e) imali smo kabinet za opštetehničko, a desno fiskulturnu sobu, neskromno ali sa ponosom zvanu sala, sa nešto opreme, strunjače, kozlić…
Ispred je i sad veliki bor na čiju je granu kačeno uže za penjanje, a ispred dobrovoljnim aktivnostima jama sa sitnim peskom za skakanje u dalj. Ispred do ulice, česma seoskog vodovoda.
Najveći deo dvorišta bio je nešto veći od terena za mali fudbal, a desno iza (zapisa) odbojkaški teren (sada uzapćen) na kome se na fiskulturi igralo i „između dve vatre“.
Travnjak u hladovini drveća do sokaka (potom asvaltirane uličice) u produžetku učiteljskog stana bio je za publiku.
U kabinetu za OTO pravili smo zujalice, elektromotorčiće, elektoinstalatersku šemu jedne sobe – sijalica, prekkidač, utikači, učili da bušimo metal, režemo stolarske sitnice…
Ali modelirali smo i glinu, pravili odlivke u kalupima od mokrog, potom osušenog novinskog papira, od njega pravili i maske (vuk, lisica, patuljak, leptirova krila za balerine) i opremu za školske i seoske priredbe kao i završnu izložbu ručnih radova.
Kapela preko leta se ne zaboravlja – pridveče na terenima i oko njih, posebno odbojkaškom, izmešaju se osnovci, srednjoškolci, učenici radničkih zanimanja, poljodelci, sa brojnom studentarijom, maštovitih i duhovitih nadimaka…
Tu započeta drugarstva nastavljala su se danima na sedećim i stojećim razgovorima uz anegdote i pouke o događajima u zemlji svetu, dobijali saveti i budile želje za dalje školovanje…
Nije ni danas Kapela sasvim mrtva, ima nešto dece (ove godine četiri prvaka) na mobilijaru, ali škola je ruina, a po promenama u katastru ne zna se više ni na čijoj je parceli…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
