Foto: Radenko Topalović Kesten u komšiluku ima sigurno više od sto godina. Kad sam prelazio iz deteta u dečaka pružao je debelu hladovinu za letnje igre.
Po tada umerenim vrućinama. A s jeseni municiju za takmičenja u bacanju malih topuza ako je plod u kori, ili glatkih smeđih plodova sa mat ćelom na temenu.
Bio mi je dobar sagovornik godinama u čitanju mesne istorije, sve do danas – kad pokazuje „dokle smo došli“.
Preskačem egzotične detalje o interesantnim ukućanima tog dvorišta i onim iz njega ispilelim što su već bili napustili i kuću i selo a viđali se samo kao letnji gosti. Kuća i sada ima potomaka, ali se ne zna gde su. Kao i u bezbrojnim sličnim okućnicama po Srbijici.
Pod kestenom dugo je u prošlom veku opstajala mala kuća – kuhinja, bez šporeta, sa ognjištem koje je koristila najstarija ukućanka dok se nije „sravnila sa zemljom“ kao potom i kućerak. To se pamti, kuće sa živim ognjištima već tada su bile retke. Podno nje, u lepom dvorištu bila je građanska kuća (ej, sa bogatom bibliotekom iz koje smo koristili nama primerene knjige!) Bilo ih je još u mestu kao zaostali dokaz varoške prošlosti. Ona se očuvala nenapukla sve do nedavno, kad je odsviran start za pad – prva rupa na krovu!
Kesten može da ispriča mnoge priče i anegdote, ali evo tri što ih najživlje pamtim. U vreme kad su postojala godišnja doba, pre TV-ere, čitavi su komšiluci odlazili u Dom, u kino. Mi deca, u povratku smo rasterivali mrak žureći ispred roditelja. Krili se u senci drveta da ih plašimo, posebno majke. Jednom se, posle nekog opasnog, a la Hičkok filma, jedan stariji dečak popeo na kesten i kad su keve naišle polako se, na mišiće spuštao sa grane – eno je i sad, ali nekoliko metara viša – vičući buhuuu!
Danima smo imali šta da prepričavamo. Ali baš krijući se jednom pod kestenom, beše razgovor između keva koji odlično opisuje duh tog doba. Putem se prepričavao film uz glavno pitanje da li se razumelo „o čemu se radi“. Prvi glas: ja sam sve razumela; drugi: ma, men brž idu ona slova, ne mogu sve da prečitam; treći: i men, al ja prečitam ona prva slova i poslednja i sve razumem!
I još – tu na obližnjoj raskrsnici, letom su se održavale sedeljke uz gramofon pod sijalicom, na sokaku poprskanom i pometenom od prašine. Tu je jednom, pre šezdesetak godina, mlada gošća kestenove kuće odigrala prvi tvist, sa, začudo jednim strancem, biciklistom. Svekrve i majke onih filmofilki što su pratile njihove ćerke, a svoje unuke – zgražale su se – ju, izišo svet na kraj (smak!)
A evo ga sad kesten isto to najvljuje, do pola leta lišće mu se sušilo, a sad poput još nekog voća ponovo cveta. Snažna poruka!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
