Prodavac je još i zbunjuje – ima skuplji sa kraćom karencom, a onaj sa dužom karencom je jeftiniji. Tranzicijska je to starica, u bedom zarozanoj istočnoj Srbiji, pa se odlučuje za onaj jeftiniji. Čija otrovnost (to je ta karenca) duže traje, pa je i lukac duže nevaljašan.

Poenta je što ona prodavca ič nije razumela, niti se on potrudio da joj objasni „kakvo je pa toj, kako ono reče – ka, ka… toj što reče…“

„Saglasnost“ o karenci u ovom slučaju nije postignuta ni zbog nekih nijansi u lokalnom govoru, ali je to manje važno. Rizik da ovo domaćinstvo počne da jede ili na pijacu iznese luk sa aditivima od „crvljeg otrova“ ne proističe iz jezičkog, već iz civilizacijskog, nimalo lokalnog nesporazuma sa upotrebom pesticida, fungicida… i sveg drugog otrovlja.

Kao i sa drugim blagodetima napretka – od porodičnih odnosa do sistema obrazovanja – koje su, katkad krajnje pomodno, ovde nahrupljivale i bivale prihvatane, a da ih ljudi nisu razumevali ili su ih pogrešno shvatali i primenjivali, tako je bilo i sa sredstvima za poljoprivredu.

LJudi hoće da primene agrohemiju, ali neće da se udube u uputstva, u proučavanje „našto to i čemu“. To, udruženo sa omalovažavanjem učenosti, ishodi parolom: ma ništa ne fali da stavim i malo više. No što na etiketi piše! Možda je nategnuto – ali, nije li to deo onog gena suicidalnosti i ponosa: najbolji smo kad ginemo! Ne može nam otrov ništa, jači smo od sudbine.

Za suptilne rastvore, mera je – čokanjče. Komšija jedan, za rastvor u promilima, konsultuje komšiju – dal’ da turim „dve rakijske čaške.“

Pitam jednog instruktora, eksperta koji pokriva teren Bugarske, Grčke i Srbije – „krkaju“ li se još hemijska sredstva bez mere? Krkaju, potvrđuje, pa to je normalno u zemlji gde na prskanje voća ne idu „po knjigama“, već kad vide komšiju sa kantom. I teši me – ali, kompanije sve više vode računa o pravilima, a i generalno sve je bolje kako se Srbijom ide od juga ka severu.

Kad mi na sever, a ono – u Vojvodini čak 800.000 ljudi pije neispravnu vodu. I još čusmo onomad da je tamo u nekom mestu hlorisanje vode povereno, ne stručnjacima već – sekretaru opštine. A on inovirao merenje količine hlora – napravi rastvor, ponudi ga kravama, pa ono što one hoće da piju, to je idealan procenat.

Pa šta? Zar nije i Kraljeviću Marku Šarac bio drug u piću, zar nisu jedno drugom uzajamno degustirali vino? Te tako i sa pesticidima. Dogod se više veruje takvom mitskom Marku, a ne onom pravom istorijskom, dotle će krave baždariti hlor u vodi.