Majićev paradoks 1foto Radenko Topalović

Ništa novo – u medijima posebno na svemoćnim televizijama, a najposebnije na javnoj TV kući mnogo veći problem je u tome šta nemaju, a ne u onom što imaju.

Tog nedeljnog jutra uho mi je zaparalo (a postalo je uobičajeno!) kad voditeljka jadnog servisa reče da se neka nesreća dogodila na DivčibarIMA.

Posle mi je samo smešno bilo kad vatrogasac reče „Divčibare je POSEBNO INTERESANTNO“. (Po drugi put reče ispravno…)

U tom trenutku bio sam, valjda, nadžak-deda jer sam prethodno na državnom radiju čuo apsolutno nekompletnu (verovatno zbog bojažljivoti) vest da se u Grčkoj srušio jedan antonov.

Pomenuta je ukrajinska firma i poletanje iz Niša. Tek u drugoj vesti rečeno je da će nam se obratiti naš (nevoljeni) ministar odbrane.

Onaj divčibarski program se još zadugo nije prekidao, minStef se nije izbečio (izraz legendarnog Jovana Šćekića!) preko ekrana, nego je sišao u kajron.

I da ne analiziramo dalje. Šturost osnovnih vesti proizvela je mnoštvo špekulacija i glasina, a opasnost događaja, uobičajeno za domaći analitičarski TV tabloidarijum skrenuta je ka verzijama koje nanose manje štete, ali i napumpanim događajima koji navodno nanose veću štetu nacionalnom ponosu i identitetu.

Sve mi je to poput novog đubreta na površini već zagađene reke samo zaplivalo po mislima koje sam tih dana vrteo u glavi.

Od momenta kad je u jednom novom društveno-političkom, a kulturno-alternativnom dijaloškom prostoru u Zaječaru sudija apelacionog suda Miodrag Majić na dvočasovnom, masovno posećenom, uz puno mlade publike koja ume da pita, predstavljao svoja dva izvanredna romana, trilera.

Ne, nije bila politička tribina, osim u onoj meri u kojoj se naša jadna društvena, kulturna i kulturološka situacija ne temelji na još jadnijoj politici.

Odgovarajući na pitanje o fenomenu rijalitija i rijalitizacije društva, Majić je ispričao vajkanje jedne njegove mlade saputnice na nekoj od promocija koja je spomenula svoju baku iz okoline „Kruševca, grada bijeloga“.

Koja danonoćno gleda rijalitije, a ta TV stanica koja ih emituje se nikad ne gasi. Uvek je puštena bez obzira na opasnost „diziđe u baštu da pogazi cveće“.

Dozvolio je sudija da mnogi, eto i stariji (lično sam upoznao neke slične, koji ne gase) tako leče usamljenost, dodirivao i neke druge razloge…

Ali, poentirao je nekoliko puta ponovivši da ne može da razume da se tako nešto gleda u (nije rekao patrijarhalnom!) već TRADICIONALNOM srpskom selu.

Više implicite, manje eksplicite podrazumevajući tradiciju koja u sebi nosi nekakav viši moralni kodeks.

Ali! Prvo: u medijskom polju sagledani, ovakvi slučajevi moraju da uzmu u obzir da je magična i magijska moć televizije u ovoj sredini neuporedivo veća nego što bilo koji teoretičar i može da pretpostavi.

Ona je gotovo božanska, ona dolazi odozgo.

U sredinu u koju je ušla gotovo četiri decenije nakon što je u svetu počela, uvlačila se, mora se priznati, kvalitetnim i sadržajnim programima.

Sadašnje televizije još se po inerciji kešaju na taj božanski fenomen – ako je televizija, mora da je dobra.

Drugo, i važnije, velika je generalizacija da je tradicionalno selo – čedno, visokomoralno.

Paradoksalno, ono je i pritvorno i licemerno i toliko toga se u njemu ne radi iz stvarne potrebe već zbog onog – „a šta će da kažu ljudi“.

Da se prikaže, lepšim, boljim, lažnim kao na TV. (Trebalo bi da se nastavi.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.