Foto: Radenko Topalović Bežali smo neumno i dugo sa urođenim bolom
od režanja, od laveža, od rala, trla i trlica,
ali i od žubora, bistrine, od slavuja i grlica,
od crnih gorkih zalogaja za garavim stolom.
Sklanjali smo se i od krvnika i od sopstvene krvi,
od zlih mesta, ponora, od tamnih, ledenih šuma,
ali i od pesme, od zdravlja i zdravoga uma.
Oni sa začelja otimahu se da u tome budu prvi.
Udaljavali smo se od nerodice i od crnog hleba
od tvrde zemlje, proje, od bujica i podlih usova,
ali i od zelenila, vetra i od čistih snova
što mogu da se usne samo ispod čednog neba.
Bežali smo od sudbine kao od čorbe posne i tanke,
od laništa i konopljišta, od vode i vodenice,
ali i od trave, mleka, od zvonke medenice
i vrludajući neumno ispleli smo sve ove zamke.
Hrlili smo u ritove, u kal i mrtvaje spasavajući se od suše,
napuštali pčele, cvatuće voćke, bistre kladence,
natrule direke i crvotočne grede. A odvodili mladence.
Za nama zjapi ništa i nigde, među zidovima što se ruše.
Grabeći od prisenka ka svetlu zapadali smo u tmušu.
Sa prisojnih strana doseljavali smo se u osoje.
Prezirući nišče i neupoznate poganili smo i duše svoje.
I pri tome zaboravili da i kruv ima dušu.
Pa smo se povodili za njegovim varljivim i prividnim telom,
pridevali mu strasti i slasti kojih nema, niti će imati.
A mogli smo da razaznamo samo da smo hteli znati
da smo tužne žrtve laži o blagostanju lakom i belom.
I, evo nas decenijama na raskrsnici sa koje se pravac gubi.
Tu gde smo traćili dane razmenjujući golu muku za život goli
i gde smo pravili za sebe ništa ni od čega – pa ko šta voli.
Tu su se sad sreli u nedoumici hleb bez duše i bezdušni ljudi.
Izgleda, na kraju – samo smo sleputali kroz prostranstva prašna
i još nam se u gladnim očima te nepregledne prašine zlate.
Posle predaha u svojim izbama gradili smo tuđe palate
žvaćući krivotvoreni crni hleb od uvelog belog brašna.
Hrlili smo u kal uvereni da tako izbegavamo sušu.
U težnji ka svetlu prekrivala nas sve glibavija tmuša.
Eno, u zaumnoj daljini ruši se poslednja potleuša
i mi u njoj za crnom trpezom izjedamo svoju i hlebovu dušu.
Pripev
I tako…
Dok kunemo druge, a oni nas psuju
ponestaje hleba da gađamo one što nas kamenuju.
Nikom nije lako…
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
