Siroti lovci

Nalazi se preko puta zgrade u kojoj je redakcija (izdajničkog i tajkunskog) dnevnika Danas.

Uz činjenicu da je u prizemlju poznati restoran Lovac gde se decenijama svakodnevno (i u doba socijalizma) mogu (ne samo zbog Danasa) sresti političari, javni radnici, diplomate i obaveštajci predstavlja, a posebno u predizbornim danima svojevrsnu beogradsku agoru i punkt političke javnosti.

Prethodni pasus je iz jednog teksta povodom skandala sa muralom Ratka Mladića i zaista smatram da ovi podaci nisu nevažni, pa da ukratko dodam još nekoliko pre nego što dođem/o do teme iz naslova.

Najpre, taj Lovac na čiju baštu odnedavno pod stražom motri đeneral Draža jeste na neki način kultni punkt Beograda.

Uprkos nekolikim pokušajima, tranzicija i kontroverzne gazde nisu uspele da ga upropaste.

Redakcija Danasa, na vrhu zgrade doprinela je značajno održanju tog kulta.

A i on redakciji.

Ovde sam, možda se ko seća, pisao kako sam grdio glavnog urednika, svog drugara, sada pokojnog Gruju što reklamira Lovac a ne redakciju.

Kad neko ne zna gde smo, govorio je – na petom, iznad Lovca, umesto da je restoran u prizemlju Danasa.

A trebalo videti kako bašta izgleda pred izbore recimo, ko sve tu ne dođe na intervju, ili da bude viđen, ili s nama ili s nekim važnim.

Jednom je iz većeg društva skočio jedan miloševićevac, sportista, posle čudom diplomata, a još većim čudom pisac u pokušaju da me grli i pozdravi kao starog drugara iako se nikad u životu nismo videli.

Jedan u nizu koji su recimo posle 2000. dolazili da popravljaju ili peru biografije, da budu viđeni u društvu danasovaca, sa evociranjem starih drugarstava, iako su nas samo do koji mesec pre toga anatemisali kao izdajnike.

Ko ne zna, tu su jednom mesečno, do smrti jednog od njih zajedno ručali i pričali Draža Marković i Desimir Tošić kao drugovi iz srednjoškolskih dana, uprkos dugoj ideološkoj razdvojenosti.

Tu je, u nedelju, dan pre ponedeljka kada je otet i valjda istog dana ubijen, sa Grujom i drugarima ručao uz ćaskanje (i slikanje) Ivan Stambolić, za koga se priča da je i u doba socijalizma navraćao u Lovac…

A sama zgrada, odlično građena 1960-ih, sa mermernim stepeništima bila je sedište Lovačkog saveza Srbije i Beograda.

Ko je umeo da zagleda i do juče, dok nije rasparcelisana video je da reprezentuje značaj i moć lovaca i lovačkih udruženja iz vremena kad je to bio i deo – diplomatije.

Pričao mi Zoran Panović kako je mu je pred liftom – kad je Dragan Šormaz, sad SNS natovac i evropejac bio i prvi lovac Srbije – na neku šalu o političkoj moći uzvratio nešto u stilu, “pod mojom komandom je toliko i toliko hiljada dugih cevi” (na sajtu Saveza piše da ih je sad 80.000).

Naročito znajući ovu anegdotu, veoma sam se iznenadio kad mi je u selu jedan drugar, lovac, a ima ih i dobro su organizovani, rekao da su “lovci građani drugog reda”.

Obrazloženje – ne smeš ni na koga da se naljutiš, podigneš glas – ako te prijavi, mogu da ti oduzmu oružje, hobi, ljubav.

Pa mi ispriča kako ga je jedna takva tužibaba ponižavala i zlostavljala, a on ni da opepeli. Lovci pred bahatim cinkaroši. Komentar dovršite sami, može i bez dugih cevi.