Foto: Predrag Mitić

Gotovo istovremeno, nedaleko odatle, mlada majka u prisustvu supruga, i rodbine dvostruko mlađem detetu od onog iz prve rečenice teksta, upućuje sličnu opomenu, koristi istu reč na „z“, ali na početak iskaza stavlja onu novopoštapalicu „jebote“ koju ni mi iz „onog našeg“, a sad u „tuđem“ veku ne smatramo više psovkom, to se sad i sastavljeno piše.

Da, zaboravih: u žaru rešavanja problema što je dete toliko „zajebava“ čuje se i objašnjenje „boli me dupe da joj stalno perem dudu“. Da stvar bude kao u „komendiji“, mada je to tragikomedija, na kapiju nailazi deda-rođak i prve su mu reči: „jebem ti, al’ si mi slatka.“

Ništa novo, primetiće neko – slušaj ulicu, autobuse, kafiće kad stignu da pričaju od kuckanja po telefonima i tabletima, sklanjaj se od autobuskih stajališta blizu srednjih škola. Ni ja, možda, ne bih potezao ovu priču da me nije naterao kontekst: sve gorerečeno zbiva se u razmaku od pet minuta. I dosta sam razmišljao da li da citiram ove izraze.

Da se razumemo, znam da će neko primetiti da sam sitničav, lažnomoralizatorski, pa i licemeran. I prethodne (naše)generacije su psovale, bilo je ljudi koji su smatrali da dete, posebno ako je muško, mora i da propsuje. To je kao neki čin inicijacije u čoveka, muškarca, preciznije Balkanca. A psuju i drugi, pogledajte (prevode!) filmove za najširu upotrebu.

Ali, i u ta doba bilo je u (uređenijem) društvu neke ravnoteže u svemu – npr. ako je deda učio unuče da se „očoveči psovkom“, baka je držala kontru, pa prosveta… Emitovalo se dovoljno pristojnosti da se zna da su psovački pedagozi „s one strane“ doličnosti. (Znaju li mlađi za ovu reč?)

Pogledajmo to šire – vidimo da to nisu samo psovke, to je kulturni barometar! Jezičko i (m)oralno zagađenje iz nedavne prošlosti. To je sada posledica, ali ona je, ili će biti uzrok nečega što ne možemo pretpostaviti, ali ne sluti na dobro. Pisano je već ovde da osiromašenje govora uzročno-posledično govori i o osiromašenju humanosti odnosa.

Mnoge su društvene forme – porodica, škola… u najširem smislu moralni obrasci – urušene i ne treba za njima možda ni kukati. Kukati treba zbog toga što nikakve nove nisu obrazovane, izgrađene, strpljivo stvarane.

Može li borba „protiv psovke“, primitivizma… biti tačka kulturne strategije ili su se „carstvo nebesko“ kosovski i Lazarev „zavet“ toliko po njoj raširili da nema mesta za bilo šta drugo.

U krajnjem slučaju „psovku“ će (a valjda se razume da kad to kažemo ne mislimo bukvalno samo na nju) neko braniti iz ugla lične slobode. Ali, kakva je sloboda, ako je sloboda baljezganja. Najgore, u prethodnoj rečenici se ogleda i naše društvo i politika i parlament. I prodavanje kvazidemokratije za demokratiju.