Subjektivna bol 1Foto: Predrag Mitić

Ili beleške ne pogledam pažljivo, ili nekad i ne mogu da pročitam odmah šta sam, recimo na ulici, ili u troli prižvrljao.

I eto, naletim na jednu važnu koju sam nekako preskočio, ali nije izgubila aktuelnost.

Sećate li se kad su pre mesečak ili više dana jednu koleginicu sa onog istraživačkog sajta, presretalli i maltretirali N. N. ljudi i one „rmpalije“ nepoznatog pedigrea, ali i neuniformisani, valjda pripadnici neke od razuđenih (para)policija, partijskih li, tajnih li, zvaničnih li?

A oni uniformisani i na licu mesta i potom „pravili se ludi“.

Uzimali su joj telefon, ometali da slika sina predsednika u kafiću u nekom indikativnom društvu u kakvima se, viđamo to, izgleda ne pojavljuje retko…

To je posebna tema, ali od važnosti je i sledeće: koleginica je podnela prijavu, tužbu itd. kome treba protiv bezbednosnih napasnika, ali je zvanični odgovor bio da može da se pozove na u Srbijici odavno rašireni pravni institut „moš da im pljune pod prozor da im se klizaju kokoške“.

Međutim, obrazloženje je epohalno i već se utkiva u civilizacijski kod ovog rasutog i jadnog društva i u navike koje će nas dovesti do toga da počnemo da doživljavamo normalnim sve ono što nepravično trpimo. Nadležni, znamo, tužilačko-policijski organi su odsustvo bilo kakvih mera i zaštite maestralno obrazložili.

Vele, koleginica je imala samo SUBJEKTIVNI OSEĆAJ UGROŽENOSTI.

A ne valjda, objektivni (šta je objektivni i ko ga objektivizuje!?).

Pa prema tome pretnja koja izaziva strah, nelagodu, brigu, koja krši slobodu kretanja, konačno, rada novinara… ne iziskuje nikavu meru ili potez države.

U vreme kad civilizacija uveliko i u meteorologiju uvodi pojam „subjektivnog osećaja“ spoljne temperature, kad se zbog toga razvija meteoropatija, ti osećaj ugroženosti, strah od pretnji, povredu ljudskih prava podvodiš pod „subjektivni osećaj“ koji je u ovom slučaju – irelevantan.

Ko ti kriv što si se prepao od nasilnika – država ne brenuje tvoj strah, ali vidimo – brenuje nasilnike.

Ko god mislio da je ovaj slučaj nevažan i slaže se sa „državnom reakcijom“ morao bi da se ozbiljnije zapita u kakvoj je ukupnoj društvenoj atmosferi moguće ovako nešto i kakav se nadalje ambijent gradi ovakvom nehajnošću prema nasilju.

Pogledajmo paradoks i okean licemerja u kojem plivamo, rizikujući davljenje i onih koji se još nisu udavili.

Ovde će vas tužiti i dobiti za nanošenje duševnog bola evidentno bezdušni i bahati ljudi, sudovi će (od)braniti dostojanstvo ljudi bez trunke časti i obraza samo ako su moćni, bogati ili ako im je bol izazvao „izdajnik“, nepatriota, „strani plaćenik“…

Kako to da „duševni bolovi i patnje“ beščasnika, bitangi, bezočnika najčešće nije „subjektivni osećaj“ duševnog bola, a strah od pretnji i potreba da te država zaštiti od njih, pa samim tim i od straha od njih jeste.

Nažalost, ovde se potencira i slavi nemoral od koga nema zaštite, i sami vrhovi vlasti slave beščasnike. Eto, za idole u novinarskoj profesiji proglašavaju se oni koji su je nepovratno zagadili i u blato ugazili.

Nastavak u https://balasevic.in.rs/vladislav-petkovic-dis-nasi-dani/