Foto: Predrag Mitić

Ali, popustljivost prema takvim verbalnim izletima i „navalica“ medijskih sadržaja sa krajnje bedastim i porno sadržajima, povećava stepen tolerancije na  svakakve, pa i  govorne gluposti. Koje, opet, kako smo više puta zaključili, postaju temelj za novu, sve budalastiju stvarnost.

„Muka sa rečima“, što reče Danojlić, zapravo je samo iskaz  – muke sa stvarnošću. Priče o lažnim vestima i postistini samo su uljuljkivanje pred navalom postsveta kog se plašimo da iskreno definišemo.

Zato se na drugom „pevaljkinom“ polu  javlja sintagma „targetiranje ciljne grupe“ – nju u radio-programu iz kulture izgovara urednica emisije za koju – i urednica i emisija – stalno pompezno naglašavaju – da je nešto više od drugih iz „domena“ kulture. I eto, nek „ciljanje ciljne grupe“ bude jezička budalaština nedelje, a mi prelazimo na decenijsko „takozvano“. Koje je, takođe, takozvano!

U vezi sa problemom Kosova godinama nam para uši i vređa inteligenciju to famozno – takozvani, takozvana, takozvano… Dobro, tu je i lažno, samoproglašeno, ali isto je to. I dovoljno je ustanoviti, lažnost, „takozvanost“ i „samoproglašenost“ te univerzalne zaštite od saopštavanja istine u tom „plekčetu na guzu“, pa uvideti besmislenost svih tih drugih verbalnih štitova.

(Ne znam da li je šire u /boljem/ beogradskom novinarstvu upotrebljavan taj izraz  „plekče na guzu“, ali u negdanjoj „Borbi“ jeste. Čuo sam ga prvi put od vazda optimistične koleginice Zagorke Milošević, koja, eto, i to se dešava, penziju steče u Danasu. A izraz je upotrebljavan za vešte novinarske ograde od prethodno (pre)jako istraženog stava. Kad, recimo, nekog u komentaru „podšišaš sa sekirče“ kako je govorio Staša Marinković, a u sledećem pasusu ga malko pomiluješ po glavi. Pa kad hoće da te lupe po „guzi“, to „plekče“ ublaži posledice.)

Elem, ne moram da dajem primere za to takozvano. Poslušajte, recimo, onog Drecuna (a u provinciji ga, jao vama, možete slušati do mile volje u geopolitičkim emisijama brojnih lokalnih TV pečurki posle kiše. U njega je sve kosovsko – takozvano! I OVK i država, i parlament, a najsvežiji onomadnji primer i ona „Čankova“ parlamentarna delegacija koja je, naravno – takozvana paraleentarna, takozvanog parlaamenta… Dočim, Pašićevo čukununuče, Đurić „izvaljuje“ i ovo – „podsećam takozvanog predsednika privremenih institucija AP KiM Hašima Tačija“. Predsednik je tzv. a privremene institucije – „stvarne“.

Dakle, u odsustvu saopštavanja istine o stvarnosti, pribegava se takvim rečima „lažnjacima“ a dimenzije problema se vide samo ako se stvar postavi ovako: ovim najodgovorniji izbegavaju i najmanju, a nekmoli svoju znatnu odgovornost za ono što pričaju. I što čine. Kao magijska reč – izgovoriš je i problem nestane. Šio mi ga Džordž, kako sam nekoć češće govorio!

Sa filozofijom „takozvanosti“ i sam dijalog i sve u stvarnosti biva – takozvano!