Tona i po hrabrosti

Ponekad ironije, pa i sarkazma (koji je „ironija bez duše“), zapravo ne ponekad, no uvek kad se iz intonacije tog hvalisavog preterivanja videlo suprotno – da toga o čemu se govori nema „ni za lek“.

Beše i primera da se tako, statistički, odmeravaju „stvari duha i srca“, kao u onom starom hitu o „dvadeset četiri hiljade poljubaca“. Pa kad se to „usladilo“ širokoj publici preko filma „Sjećaš li se Doli Bel“, nije bilo čudo da Kustin susjed Čobi zapeva o „trista deset poljubaca nježnih“…

S raspadom države i pojavom kontroverznih biznismena i novih lidera, pojavila se socio-političko-ekonomska etiketa za karakter, poslove i obećanja tog soja – „avioni, kamioni..!“ Pojavio se i novi „artikal“ za merenje. „Kad bi bio ranjen, krvi BI ti dala“, peva Ceca.

I, tu smo: onomad u jednom javnoservisnom prilogu krajičkom uha, ali s „punom svešću i zdravom pameću“, kao kad se pišu testamenti, uhvatim okrajak priloga o srpskom groblju na Zejtinliku. Čak i da sam čuo duže, više (i bolje) tugaljivo je da prepričavam.

Samo poenta: grobljanski radio-sagovornik napravio je morbidnu statistiku. Izmnožio prosečnu količinu krvi u organizmu sa brojem mrtvih, da l’ samo na Solunskom frontu, da l’ ukupno u Prvom ratu, ne znam da li je u rezultat „ucurila“ i koja kap od ranjenika – i dobio neke vagone, tone, hektolitre krvi… Avioni, kamioni..! Kao dokaz veličine žrtve i više od toga – herojstva, patriotizma i neizmernosti srpskog doprinosa pobedi.

Eto mučnine: za kostima „paradira“ krv. Morbidarijumu manipulacija moštima dodaje se evo i patriotski argument u „sumi“ krvi. Time ima da se vagaju moralne kategorije – hrabrost, herojstvo, slobodarstvo. Etos kao fiziologija. Banalizacija humanih vrednosti. Tona i po krvi – hrabrost, dve tone – patriotizam, a u „statističkom razdelu“ herojstva, opet neka cifra. Čega, kilograma ili litara? Još kad se zabuni doda novi „elektronski“ rečnik gde se hiljada kaže – kilo (K).

Na korak smo od toga da istoriju ili etiku počnu da predaju biolozi i fiziolozi, to bi bio herojski doprinos pobrkanim vrednosnim sistemima. A svakako i neugasloj kolektivnoj strasti za – slavljenjem poraza. A o ponosu zbog stvari zbog kojih se valja, ako ne stideti, ono ih bar racionalno tumačiti da i ne govorim. Ne, ovde se od toga radije napravi mit. Divljenje srpskoj pešadiji koja je napredujući (posle meseci i meseci pobrkanih komandnih lončića) na tom frontu prestizala konjicu, jeste dokaz želje povratka u zemlju. Ali, zašto su Francuzi bili na konjima a njihovi veliki saveznici u pešadiji, okolnost je koju treba stalno imati na umu. Možda je i raspored sedenja u Parizu onomad lakše razumeti uz pitanje ko je (oduvek) bio „na konju“.

„Da sam ja to rekao, Naskoviću, krvi bi mi se napili“, joguni se Vučić na novinara.