Prevara da populus može nešto da učini je razotkrivena, ali je još u toku. Prenos teče, a ljudi se klanjaju vladarima. Nekad je u pitanju ličnost, nekad novac, mediji a najčešće naviknuto stanje da se ništa ne preduzme. Kuda idemo nije pitanje, već ironija. Konglomerizam izrazitog nameta i ponude guši sve slobode. Otkako je proklamovan liberalni kapitalizam bez alternative, najviše je stradala alternativa. Nema izlaza! I pored toliko vrata brave su zaključane.

Nema predloga za drugačije puteve, čovečanstvo je u zastoju. Propaganda je ubedila ljude da je jedini smisao života ropstvo, a zatim i ćutajuća egzaltacija u njemu. Jer što nam je gore, čovek taj goritak više traži. Takva je ljudska psiha. Sada proučavana za vlastitoljupčeve potrebe. Politika-i-psihologija su se povezale, to je postao savez iz dobro unovčenog u za dobro unovčeno. Mučnina traži da joj čovek ostane privržen. Negativna ovisnost postaje čovekov lavirint. Izbegavanje lične odgovornosti postaje savršen narkotik (goritak-napitak) u čast opsesije. Cilj više nije sredstvo, nego zastrašujuća slika kojoj stremimo. Što gore – to bolje! LJude je ščepala globalna slika u kojoj je najvažnije da ništa ne misle. A onda sve postaje lako…

Sada je kao što je uvek bilo. Svet ne napreduje ni za ič. Istorija nas uči da je njena osnovica u sejanju strahote, a danas je ni ne primenjuje. Čovečanstvo gubi ljudske osobine, civilizacija nije čovečna. Nastao je bezdimenzionalni čovek. Profit ne brine da li je čovek srećan ili nesrećan.

Duh epohe je razvio hrabrost za mržnju. U toku je „treći ljudski rat“. Brbljanje, nerazumevanje, negativne tendencije prema drugima, samo su znak da će se odatle lako preći i u rovovski rat, u borbu oružjem protiv drugih. Čovek je biće koje ne primeti smrad, a kloni se prirodnih mirisa.

I, kako kaže Šekspir, nije najgore dokle god možemo reći „ovo je najgore“.

Kada bi danas popularne ankete i analize ponudile čoveku boljitak, on bi to, garant, odbio jer se privikao na ovakvo stanje. Najteže je odvika. Vrtimo se u začaranom krugu bez inovacija. Čovek je tražio Raj a pronašao savršeni besmisao, zombirani beskraj, inspiraciju protiv samog sebe.

Pitam se i sam da li čovečanstvo voli da mu se ukaže stanje u kojem jeste ili, pak, više voli slatki otrov zamućenosti. Videti da su pored tebe svi u viru, potvrda je sigurnosti. Individualna zagubljenost narasta. Kolektivno, preoblačeći odeždu, živi večno u poniženoj neodgovornosti mase.

Ali šansa, ipak, postoji. Ne samo nada, ne milijardita ubeđenja i vizije, nego istrajnost kosmosa da učini obrt i iznenađenje. Vera je u suštini egzistencije, ali i istakanja suštine iz egzistencije. Optimista sadašnjeg trenutka – kaže Boris Silnik – priželjkuje katastrofu jer je ona postala sinonim za katarzu. Gori… Gori… moja gospođo! Kukavičluk protiv razvijanja zlih dela treba razvijati kao i hrabrost za opstanak.