Hram ispod lipe

Hlad postaje domovina u kojoj pronalazimo utočište za sprženu dušu. Jedno od takvih mesta je i dom Zagorke Stojanović, u selu Rakari nadomak Ljiga i Banje Vrujci. Zagorka je entuzijasta koji prevazilazi volju, htenje i davalačku energiju. U njenom domu, a takva je bila i dok je živela u gradu, u samom centru Beograda, uvek je puno klope, ljudi i dobre energije. Njena osnovna delatnost je tkanje, ali još više od toga ona plete niti paukove mreže za ljude. Daje sebe nesebično i bez prestanka otvarajući svoj dom ukazuje da ne mora sve ići nagore, već nabolje i u plemenitijem smeru.

U domu koji se uselila pre nekoliko godina od stare kuće napravila je dom ispunjen umetnošću, životom i radošću. Oko njene agilnosti su Jovana (njena najodanija saradnica), Mica iz Rakara, koja peče najlepše pogače koje odišu erosom i ženstvenošću, tu je njen komšija vinar Ilić i Nijemčević, koji nas napija originalnim vinima, Ružica iz Valjeva, koja donosi nepasterizovano pivo Medved od čistog ječma, zatim satletik Velja i mnogi koji stvaraju atmosferu neotuđenosti i personalne kulture. Pri tome treba dodati prisustvo Milke Stojanović, operske dive i njene rođene sestre, koja uliva otmenost svetskog soprana u maloj skrivenosti pastoralnih slika. Tako se sveži intima, tako nastaju neobrušenosti vremena u kojoj jedna žena hrani mnoštvo. Ispod njene lipe, stare više od sto pedeset godina, odigravaju se predstave. Gosti su poznati glumci, pesnici – Rada Đuričin, Ljubivoje Ršumović, Zlata Numanagić… a 15. avgusta veče će biti posvećeno Živanu Saramandiću. Obično stotinak seljana, željnih događanja i kulture, lepo obučeni, pristignu sa otvorenim očima i željom da oslušnu lepu reč, da uslišaju znamenite ljude i van metropole. Na ovaj i ovakav način postaju relevantni otpor mejnstrimu, spektaklima i plaćenoj zabavi koja ljude opija i ošamućuje. Zagorka Stojanović, naprotiv, budi prisutnost, ulepšava okrilje u kojem jeste. Zbog toga se njena ljubav i predanost vraća ka pustinji koja traga za oazom. Njene tapiserije govore da niti traju dok i autor traje i da lepota stiže posle nabreklih grčeva u ništicama obe ruke. Čunak koji se provlači kroz osnove plete i sagledava nastalo delo, a autor biva nagrađen tako što produžava svoju izdržljivost.

Zagorka je svoje misli i emocije prenela u malo mesto Rakari stvarajući idilu. Idile nestaju, ali idile i nastaju. Ona nije pobegla iz grada, nego je posejala novo seme koje se zove pronaći sebe. Njena prva komšinica Gina ima osamdeset godina, ima više od osamdeset ovaca, uvek je raspoložena. Uvek je na svim kulturnim manifestacijama koje se odigravaju na sceni ispod lipe. Pitam je šta smisao života, a ona veli – „Idi novim putem, ali ne napuštaj stare prijatelje.“