Posedovanje kao jači adut od moći: SAD imaju tri opcije u pregovorima, za Iran računica jednostavnija

Vašington pregovore sa Iranom posmatra kroz prizmu moći. Teheran ih posmatra kroz prizmu posedovanja.

Vašington nastoji da primora Iran da prihvati njegove zahteve putem ekonomskog pritiska i sankcija. Teheran, s druge strane, nastoji da primora Sjedinjene Države na ustupke tako što prvo stekne nešto vredno, a zatim odbije da to vrati.

Tu lekciju sam naučio iz ličnog iskustva, piše u analizi za CNN Bret MekGark.

Dilema pregovarača za taoce

Tokom poslednje decenije dva puta sam učestvovao u dugotrajnim pregovorima sa Iranom radi oslobađanja američkih talaca koji su bili zatočeni u zloglasnom zatvoru Evin.

Pregovori o taocima brišu prednosti koje proizilaze iz moći. Iran to dobro razume. Zato je Teheran od Revolucije 1979. više puta koristio taoce kao pregovarački adut u odnosima sa Sjedinjenim Državama.

Kao diplomata koji predstavlja najmoćniju zemlju na svetu nisam imao ništa čime bih mogao da prevaziđem neravnotežu za pregovaračkim stolom. Moji sagovornici posedovali su nešto što smo želeli (ljude) i držali su ih dok ne bismo bili spremni da platimo dovoljno visoku cenu.

Moć je bila manje važna od posedovanja.

Osim eventualne vojne akcije spašavanja talaca, Vašington praktično nije imao drugu opciju osim da pristane na dogovorenu cenu.

Vreme je išlo u korist Iranaca. Nisu osećali posebnu hitnost. Njihova strategija bila je da čekaju dok taoci pate, a pritisak na Vašington raste da obezbedi njihovo oslobađanje.

Na taj način, iranska pregovaračka prednost vremenom je postajala sve veća — i oni su toga bili potpuno svesni.

Trampov adut – zamrznuta sredstva

U septembru 2023. godine, Sjedinjene Države postigle su sporazum sa Iranom o oslobađanju pet američkih državljana koji su bili nepravedno pritvoreni u zatvoru Evin.

Pregovori su trajali mesecima. Do proboja je došlo nakon što su SAD pristale da oslobode nekoliko Iranaca koji su nakon sprovedenog sudskog postupka i izrečenih presuda bili u američkim zatvorima, kao i da omoguće transfer šest milijardi dolara iz Južne Koreje u Katar.

Tih šest milijardi dolara bilo je držano na ograničenim računima, dostupnim Iranu isključivo za nenamenske humanitarne transakcije koje nisu pod sankcijama. Iran je insistirao da se sredstva prebace iz Seula u Dohu, gde bi im bila lakše dostupna.

Kao deo sporazuma, Sjedinjene Države su uspostavile mehanizme nadzora preko Ministarstva finansija kako bi se osiguralo da novac ne bude preusmeren i da se koristi isključivo za dozvoljene, nesankcionisane robe.

Kao deo tima koji je koordinisao ovu kompleksnu operaciju, tada sam njene prednosti objasnio u intervjuu za Vašington post u razgovoru s novinarom Džejsonom Rezajanom. Džejson je takođe bio bivši talac, koga smo uspeli da oslobodimo deset godina ranije, nakon godinu dana dugih pregovora.

Tri nedelje kasnije, 7. oktobra 2023. godine, Hamas je izvršio napad u kojem je ubijeno oko 1.200 Izraelaca i otet 251 talac. Vrhovni lider Irana javno je pohvalio napade dok su se odvijali. Donald Tramp je tada odgovorio tako što je ponovo ukinuo pristup tim sredstvima u Kataru, što je status koji je ostao na snazi do danas.

Isti obrazac

Danas Iran izgleda primenjuje sličnu logiku, ali u mnogo većem obimu. Njegov „talac“ više nije američki državljanin — već jedna od najvažnijih ekonomskih arterija sveta.

U Ormuskom moreuzu se obavlja oko petine globalne trgovine naftom. Iran ga efektivno kontroliše kroz pretnje i upotrebu sile — rakete i dronove — kao i uspostavljanje onoga što naziva novom iranskom upravom koja reguliše protok u i iz tog područja.

Za Iran to je pitanje „posedovanja“. Sada ima nešto što Sjedinjene Države (a i ostatak sveta) žele. I neće to pustiti bez izuzetno visoke cene. U očima Teherana moreuz je postao najvredniji „talac“ koji je ikada imao.

Sve ovo je dobilo dodatnu težinu kroz izvanredni intervju koji je za CNN uradio Fred Plajtgen sa Mohsenom Rezaijem, vojnim savetnikom novog vrhovnog vođe Irana. Intervju je na mene delovao uznemirujuće jer je probudio sećanja na razgovore koje sam vodio sa iranskim bezbednosnim zvaničnicima tokom pregovora o taocima.

Rezaei je izjavio da će ormuski moreuz ostati zatvoren sve dok Vašington ne oslobodi 24 milijarde dolara zamrznute iranske imovine.

„Morate ih osloboditi“, rekao je. „Ako Tramp ozbiljno shvata pregovore… ove 24 milijarde dolara su test poverenja. To je test koji Amerika mora da položi.“

Njegova formula je jednostavna – dajte nam novac ili ne dobijate ono što želite — i ono što mi posedujemo. Iznos koji Rezaei traži uključuje i onih šest milijardi iz sporazuma o taocima iz 2023. godine. To je značajno – za Iran, trenutni pregovori izgledaju kao još jedna kriza talaca — samo što je ovog puta talac globalna ekonomija, a početni zahtev je četiri puta veći.

Ograničenja američkog uticaja

Administracija je pokušala da poništi iransku pregovaračku prednost ekonomskim pritiskom. Zaustavljanjem iranskog izvoza nafte kroz blokadu iranskih luka, Tramp je nastojao da stvori troškove koji prevazilaze koristi koje Teheran očekuje od dugotrajnog sukoba.

Strategija je logična. Ekonomski efekti u Iranu će se gomilati u narednim nedeljama i mesecima. Prema većini pokazatelja, zemlja je na ivici ekonomske krize sa hiperinflacijom i gubitkom milijardi dolara prihoda potrebnih za isplatu plata državnih službenika.

Međutim, ekonomska patnja i stradanje stanovništva verovatno neće promeniti stav nove elite u Teheranu. Rezaei predstavlja tvrdo jezgro Islamske Republike, a njegov pogled na svet deluje sve dominantnije, zajedno sa Ahmadom Vahidijem, novim šefom Islamske revolucionarne garde, koji navodno kontroliše pristup moreuzu.

To su lideri koji sada donose odluke — doslovno.

U nedelju je Iran izveo svoj prvi raketni napad na Izrael nakon primirja od početka aprila, čime je označena nova eskalacija posle nedelja pregovora.

Teheran veruje da Donald Tramp ne može da izdrži makroekonomski pritisak na globalnom nivou duže nego što Iran može da izdrži pritisak američke blokade. Trampove ponovljene prognoze da je dogovor blizu možda samo učvršćuju uverenje Irana da je Trampu sporazum hitno potrebniji nego Teheranu.

U vojnom smislu, Sjedinjene Države bi i dalje mogle pokušati da uspostave kontrolu i obezbede međunarodnu rutu kroz moreuz. To je već pokušano u operaciji „Projekat Sloboda“, koja je trajala samo jedan dan. Moglo bi se ponovo pokušati — Tramp je spekulisao o „Projektu Sloboda plus“ — ali Iran preti da će uzvratiti čak i ako američka blokada jednostavno ostane na snazi.

Kako je rekao Mohsen Rezai u intervjuu za CNN: „Ako se pomorska blokada ne ukine, proširićemo rat na Indijski okean, Bab el-Mandeb moreuz, Crveno more i Sredozemno more.“

Drugim rečima – ako nas napadnete, proširićemo sukob na više tačaka. Moreuz Bab el-Mandeb kontroliše gotovo deset odsto celokupne pomorske trgovine.

Izdržati, popustiti ili se boriti

Zbog toga su pregovori zapeli i nema naznaka skorog dogovora.

U Vašingtonu se postavlja pitanje kada bi dogovor mogao biti postignut kroz razmenu poruka preko posrednika. U Teheranu je pitanje jednostavno — da li će Tramp platiti cenu koju traže.

To je klasična dinamika pregovora o taocima.

Za Vašington, tri opcije ostaju iste kao i prethodnih nedelja:

Izdržati – pokušati nadživeti makroekonomski pritisak i rast cena goriva dok se ekonomska kriza u Iranu produbljuje, u nadi da će doći do neizvesnog sloma.

Popustiti – platiti unapred — milijarde Iranu u zamenu za povratak na stanje pre krize — što bi za Trampa bilo politički ponižavajuće u odnosu na početne ciljeve.

Boriti se – pokušati vojno preuzeti kontrolu nad moreuzom i obnoviti veće operacije unutar Irana, uz rizik da Teheran proširi rat na druge frontove.

Za Teheran je računica jednostavnija – zadržati „imovinu“ i čekati.

To je dilema pregovaranja sa stranom koja poseduje ono što želite da vratite.

Sve dok se odnos snaga ne promeni, Iran neće lako odustati — i pregovori će ostati ono što su danas – u zastoju.