Lepota još uvek može biti i uteha i čin otpora: Izložba umetnice iz Amerike Natalije Mijatović sutra u Galeriji Haos

Naša publika imaće priliku da vidi crteže na papiru, na dasci i slike/crteže na platnu ugledne umetnice iz Amerike, iz države Delaver, iz Njuarka, gde je Natalija Mijatović šef Katedre za umetnost i dizajn na Delaver univerzitetu.

Rođena je u Beogradu, a zavidnu umetničku i univerzitetsku karijeru postigla je nakon završenih studija u Crnoj Gori, zatim usavršavanja na Pensilvanija univerzitetu, predavanja u Savani i na Državnom univerzitetu Njujorka (Bingamton).

Univerzalne teme njenog umetničkog rada su tihi tragovi propalog gradskog pejzaža, lišenog ljudskog prisustva, a još više – pejsaži poput zimskih polja, ogoljenih krošnji drveća ili osušenih čaura semena, gde odsustvo govori više nego prisustvo, zato što je sva njena umetnička praksa ukorenjena u tišini, u intimnom dijalogu sa prolaznošću.

Ova umetnica vrši svojevrsnu introspekciju. Sve vreme osluškuje duboke emocionalne slojeve zatrpane ispod vidljivog. Kaže da svoj prethodni život pamti kao zimsku tišinu praznog grada, pepeo spaljenog doma i sneg. Stoga se zimi vraća kao metafori zaustavljenog vremena, žalovanja,
isčekivanja, sabiranja snage za obnovu i novo rađanje iz zaleđene zemlje.

Natalija Mijatović je uverena da lepota još uvek može biti čin otpora i da je nežnost, krhkost, posvećenost – oblik istine, njen način da se iskaže, da pokaže da svedoči i pamti uprkos okolnostima u kojima bitiše ovaj svet i pojedinci u njemu.

Tekst za katalog ove izložbe, pod naslovom „O utehi“, napisala je ugledna likovna kritičarka iz Njujorka dr Jovana Stokić koja, između ostaloga, kaže:

„Natalija Mijatović već godinama razvija slikarsku praksu koja se uporno vraća jednoj intimno sabranoj konstelaciji – sećanju, rasejanju, pejzažu i istrajnosti utiska, a da se nikada ne zatvori u stabilan simbolički jezik niti u linearnu putanju razvoja, kao da značenje može nastati jedino kroz trajanje, kroz kruženje koje se ponavlja i odbija da se razreši.

Upravo u tom otporu počinje da se nazire uteha, u samom produženom činu posmatranja… Pejzaž koji se ovde razvija ne učvršćuje se kao
mesto, već se neprestano pomera, noseći tragove drugih prostora, drugih trajanja, drugih sećanja koja opstaju bez potpunog povratka. Zato pejzaž nije ni fiksna tačka ni prizor u koji se ulazi, već slojevito stanje koje u sebi zadržava više vremena odjednom…

Umetnicina praksa se dotiče i duhovnog – ne kao datosti, već kao nečega što treba iznova preoblikovati izvan instrumentalizacije, gde vera opstaje kao iskustvo i pogled na svet… U ovom čitanju, pažljivo gledanje postaje prostor trajanja, u kojem se značenje taloži, odlaže i zadržava u suspenziji, dotičući registar utehe u pejzažima koji deluju ogoljeno, ali nikada ne postaju pustoš, već ostaju zamrznuta stanja iščekivanja, okrenuta mogućim počecima; upravo tu umetnička praksa rađa i emotivnu i slikarsku poetiku.

Izložba Natalije Mijatović biće otvorena do 9. jula.