Nema više politike sa mudrošću i zato je se ja i gadim. Ali, prošla su vremena dok je Atina u sebi sve spajala i svima sve nudila. A nestali su i jezici preko kojih su stizali nebeski simboli okupljanja.Ustajem rano jer mi je žao da propustim i trenutak dnevne svetlosti. Ima u njoj i duhovnosti i duhovitosti. Štaviše, lično se time bavim, ima svetlosti i bluda. Ustajem… usta…jem i jemčim svojim stavovima da neću napustiti reči koje se sakupljaju za sveopštost. U rečima koje služe kao poklon za druge nema greha. U njima je snaga tišine, ali ne i ćutanja jer ćutanje počesto vodi u nemilost.Ispred mene je drvo.Znam svako stablo ponaosob na dva kilometra oko moje kuće. Razmišljam šta se nalazi ispod kore, kakve misli, emocije, intuicija… Nekom stablu potreban je vazduh, nekom ugljen-dioksid. Pa sam se prisetio stare indijanske priče kad drvo kazuje čoveku: Kad mi dišemo, vi živite, kad vi dišete, mi živimo! Čovek još to ne zna, a nauka je spora. O, kako je ova civilizacija daleko od etičkih misli. Civilizacija napušta ono što iole podseća na život. A tek na uzajamnost…?Još gledam u koru drveta ispunjenu meandrima u kojima se naslućuje glas i naziru reči. Onaj ko te ubedi da je neka razlika između višepartijskog i jednopartijskog sistema učiniće da se istorija promeni. Slično i sam osećam. Sve vlasti su pomešane i u amalgamu deluju protiv širokih masa, vlastelinski. Moja nedosanjanost teži smanjenju eksploatacije. Slobodno tržište će tek onda biti istinito kad u njemu ne bude ni siromaha ni bogataša. Već će sam njen smisao slobode omogućavati svima da ne kradu od drugih. Dotle, liberalno tržište ostaće samo u domenima ideologije. Prevare, koja prikrivaju omeđenost siromašnih u stilizovanom ropstvu.Trave nadiru.Poenta nije u tome da će vlasti vrlo brzo narasti i okupirati prostor oko kuće, da ću morati da kosim i žuljevima dokazujem odanost prirodi, nego da trave podstiče svetlost i da ta svetlost ka svetlosti hodi. U NADANOM ZA DRUGOG JE SPAS. Uzbuđuje me ta odanost zelenika trajanju. Kontinuitet trava je znak Opstanka, makar i bez čoveka. Zato pripadam „zelenistima“, onima koji se bune protiv ovakvog čovečanstva a neće da uzmu oružje u ruke, a klone se i savremenog oruđa koje sa lakoćom devastira sve ispred sebe. Još verujem da u ovom smućenom (može i sluđenom) svetu loše namere mogu da se pretvore u dobre tendencije. Priroda još nije naučila da laže, a čovek nije naučio da se može bez nje.Kada bi na svetu postojao samo jedan čovek i priroda, nikad se ne bi rastavili.