Novac je učinio to da se osećamo nemoćno. Mi smo njegovi zarobljenici. Čovek sadašnjice u svemu vidi samo novac, i iz novca gleda na sve. U polemikama, čiji sam akter najčešće, vrlo brzo sledi jedna masovna slika ili prikaz u njegovu odbranu – A, da li možeš kolima da odeš do Beograda a da ne napuniš rezervoar gorivom… svi pričaju istu priču. I to je možda najveći problem koji nam je novac doneo – psihologija mase. Ideologije nije lako napustiti a da nam se ne osvete. Sada je na sceni ideologija materijalnog bogaćenja, ako imaš – uspešan si! Ali otkud onda toliki besmisao.

Kad ljudima repliciram da se može putovati autostopom, oni ni ne znaju šta je to. Stariji su zaboravili a mlađima je to iskustvo uskraćeno. Pogled sveta odvučen je na šljaštećim i glamuroznim slikama silikonskih zvezda. Takav je postao i novac – silikonski. Kao veštačke grudi ili napućene usne…

Problem duše je što uvek želi još i još… Ali to ne znači da ide ka besmrtnosti, nego da razvija pohlepu…

Ponekad, kroz šalu, pitam seljane šta će vama novac kad imate puno hrane, svežeg vazduha, slobodu rada, pitku vodu, vodite puno ljubav… a oni mi, isto tako u šali, odgovaraju: Pa, novac nam treba da idemo u pozorište, po galerijama, u bioskopske sale, da posvećujemo festivale i malo se okanemo motike. Kuda ide ovaj svet, pitam se i sam. Siromašni imaju strah da podignu revoluciju, a bogati nemaju vremena za nju. Najveći problem je što je novac postao droga. U gradu se, stvarno, ne može bez novca. Građani su ovisni o njemu jer asfalt ne rađa.

Laž se lakše uliva u stvarnost nego istina.

Novac čoveku podiže ego. Poistovećujemo se sa carevima, diktatorima, šefovima običnog života. Imaš para, imaš prijatelja – kakva strahota ovoga sveta. Da li čovek uopšte može bez kulta, onoga što ga vodi i obmanjuje?