P { margin-bottom: 0.21cm; }Misli samo na sebe a živi u neprijateljstvu sa samim sobom. Kad čovek misli samo na sebe, malo misli. Ali tehnološki dobro uništava druge. No, lepi trenuci se ne daju. Povremeno nas iznenade, obiđe nas ili dođe u goste… tek toliko da se potpuno ne unište. Žele čoveka da podsete da postoje i drugi svetovi osim ovih iz industrijskog resora. Čovekova suština je beg od Raja. Zato ona postaje notorna pojava, a pojava lepote postaje iritacija za postojeća stanja.

Kad susretneš lepotu, ne moraš više da onanišeš. Kad susretnem čoveka sa lepim rečima i namerama, meni je već prijatno. Lepi trenuci su terapija bez potrebe za psihoterapeutom. Dovoljno je da se sa nekim iskreno ispričamo i da egzistencija gubi besmisao. Psihoterapija zamenjuje religiju i postaje mentor broj jedan za dušu. Terapeuti sede u mekanim foteljama i pomno dremaju dok se pacijent ispoveda. Ali prava ordinacija za dušu je lepo živeti sa pravom čoveka do sebe.

Kad sretnemo lepe trenutke, zaboravimo da je profit nešto veoma važno i značajno.

Čovek je oterao nadu od sebe a sad se nada da će se ona vratiti. Nada se pojavljuje samo onda kada su stvoreni uslovi za nju. Čovečanstvo nema hrabrosti da se vrati čovečnosti. Treba činiti dobro da bi neko poštovao dobrotu. Levičari i desničari treba da se udruže protiv korporacijske moći rušenja, a onda će lepi trenuci naići sami. Zasad, čovek misli da se jedino bez duše može postići uspeh.

Destrukcija destrukcije – nasušna je potreba.

Deluje naivno ali kao da u čoveku još čuči iskonski osećaj da se može živeti lepše. Jedna iskra osvetli naše skrivene potencijale, jedna sveća nadjača ogromnu tamu. Dovoljan je mali pogled u prirodne pejzaže pa da uočimo koliko se zeleni predeli ne predaju. Mogli bismo ponovo obnoviti vođenje ljubavi ne kao zanat, već kao dubinski osećaj za spajanjem. Ali, izgleda da za to danas treba imati mnogo hrabrosti. Lakše je udaljiti se od svoje suštine nego je ostvariti. Čovek-predmet! Kakvo je to biće koje ume da laje na prošlost a ne ume da se obračuna sa sadašnjim trenutkom. Nerazumevanje i nesporazum postali su njegova kancelarija. A poznato je, danas, kad te neko razume već si spasen. Kad te neko prihvati, nisu ti potrebni medikamenti iz apoteke.

A ako smo već rešili da izgubimo sebe, ako se plašimo nestajanja od lepote – mada je to delimično tačno, bilo bi lepo da stvaramo novu stvarnost. Da iz virtuelnog povučemo malo konopac i vratimo posvećenost realnom svetu. Nama samima, nama sa drugima!

A to znači: skinuti odeću konvencionalnih nameta i odšetati malo u izuzetnost.