Valjda, nastavši od blata, on stalno teži politizaciji blata, onog kala koji ne zna za svetlost, radost, prijateljstvo sa lepotom, već teži da zamrzi i ono od čega je nastao.

Kada sam napisao zbirku eseja pod nazivom „Blatnjavi put“ stvarno sam mislio na moj mali, uništeni blatnjavi put koji me je decenijama uveseljavao svojom odvojenošću od savremenog sveta. Onda mi je Laza Stojanović rekao, bolji bi naslov bio „Ovaj blatnjavi put“. Mislio je na politički kermes zatečen i stvoren kod nas, ali sličan i svetskim događajima. Kao da je glib postao čovekov simbol iz kojeg ne želi da se izvuče.

Čuo sam, da budem iskren, nisam nigde to pročitao, da se mnogi svetski bogataši vikendom opijaju do smrti, a onda ih vežu automobilima onako pijane i vuku po zemlji do ogoljavanja sopstvene kože. Žele ljudi ponovo da osete svoj život, da kroz bol ne izgube čovečnost. Mada, budimo iskreni, ovo čovečanstvo nema više šta da nauči od čoveka. Jedino da pored nebeske metafizike postoji i zemna metafizika. Nikola Tesla je govorio – Ako ovo čovečanstvo želi da napreduje, samo treba da znanja crpi iz metafizike, a ne iz fizike. Ovde i nije baš toliko dobro!

Kada sam izmislio novu reč METAKFIZIKA nisam želeo ni militariste da povredim, one koji samo razmišljaju o metkovima, topovima, A-bombama… Mislio sam na intelektualnu zapuštenost, odbeglu od snova i vizija, intelektualnu žabokrečinu ćutajućeg straha. Ako pesnici nastave da ne pevaju, naravno da će ratovi i oružje napredovati. Ali, ako napreduje oružje, pesnici još više moraju da pevaju. Pevanje nastaje iz Udaljenosti, bez dokaza…

Ne živi se samo o hlebu, već i o metafizici.

Pogledajte samo danas čoveka obučenog u političku odeždu. Na šta on liči? Da li liči na dete – ne! Da li ima potencija da bude human – ne! Da li on zna da misli, ili je plod nemišljenog potencijala proizišlog iz kapitala.

Da sam kojim slučajem kapitalista sav svoj kapital uložio bih u snove čovečanstva, u preksutrašnji dan posvećen naivnosti i lepoti. Čovek je, po metafizičkim obredima, biće koji svakog i sve štiti od svih svojih zločinstava. Hvala! Onima koji danas beže od rata, od iskorištavanja sirotana, od onih koji ne žele da unište planetu, život i biće… jer u uništavanju je slična količina smisla kao i u graditeljstvu, ali ne samo za sebe, već za sve.

Metafizika više ne stanuje ovde. Ali, nikad nije ni stanovala. Jedino što čovek danas misli da mu metafizika ni ne treba. Veoma je uspešan bez nje. No, metafizika bez „metakfizike“ želi da joj se čovek obrati i učini nešto za nju.