Nekad smo se divili reči proplanak! Odlazili smo u netaknute delove grada i provodili vikende. Imali smo vremena. Prigradski krajolici su nam priuštavali odmor i veselost. Nismo žurili ka paklu, uspeh i nije bio toliko važan. Podrazumevalo se da je vidik ispred nas lep. To nije ništa koštalo, ali ni mi nismo u njemu videli zaradu. Rasterećenost je davala smisao života. A danas?
A danas?
Umesto da gledamo svet duše koji nas raduje, mi posmatramo saksiju sa cvetom koju zaliva Propadak. Propadamo i osećamo se ponosni. Nešto smo, ipak, uradili, srušili smo. Dato nam je da gradimo i da uživamo u prirodi, da volimo čoveka, a mi okrećemo volan pod sto osamdeset stepeni i jurimo ka bescilju. Propadamo jer propadanju nema kraja. Plus, još je šarmantan i zavodi da je to put kojim se češće ide.
Kada bi čovek bio racionalno biće, pronašao bi kopču za razumevanje lične propasti. Napreduje se tehnološki, duhovno zaostaje. Zbog toga bi trebalo imati hrabrosti i malo zaroniti u nematerijalno. Na primer, možda bi nam poezija, lepi trenuci, radost mogli značiti nešto.
Čovek nestaje, ljudi narastaju. O, demografijo!
Od šume ne vidi se stablo. Pojedinac je potpuno prikriven i epoha ne dozvoljava da on bilo šta prozbori, jer će nastati haos u ustaljenom redu koji je najavio Haksli. Najlakše je vladati glupima, onima koji se zabavljaju i onima koji ne veruju da su individualna bića. Danas kad kažeš individualno, establišmentski ljudi odmah kažu, pa to je put ka egocentrizmu, ali velika je razlika između egocentrika i ličnosti. A isti koren…
Vreme koje živimo globalno bi se moglo označiti kao pomešanost svega i svačega. Od blještavila čovek ništa ne vidi, tek ništa ne primeti, a pogotovo ne može da razmišlja. Takvim čovekom najlakše je manipulisati. Mediji daju poseban ton izdajstvu čovečnosti u čoveku. Sudbina pojedinca je zapečaćena glamurom, spektaklom, mejnstrimom… sve se pretvorilo u masu…
To je taj silni napredak.
No, vrlo brzo susrešćemo se sa vremenom u kojem će mašine nastaviti da rade, čovek nije više potreban ovoj planeti.
Zagađenje, svih vrsta, narasta. Razmišljam da i ja dam doprinos tome: Napravio bih hepening – BOŽIDAR MANDIĆ ZAGAĐUJE PRIRODU! Mislim da bih onda bio voljen, razumevan i priznat!
U životu su sve opcije moguće sem jedne: nikad ne znaš koja je tvoja. Tako i napredak stremi jurnjavi bez cilja, ne sluteći da ga čeka PROPADAK! U svetu još nije pronađeno nešto što nije podložno rušenju.
Kad su blaženog Avgustina pitali šta je to vreme, odgovorio je: Kad me pitate, ne znam; kad me ne pitate, znam… Možda bi slično i za ovaj svet rekao: Kad ga ne gledam, znam sve o njemu, kad ga gledam, muka mi je…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
