Vratiti se sebi osveta je prema neodgovornosti postojanja. U krajnjoj liniji šta nas briga ko koga okreće, nego kakvi smo mi. No, čovek nije zapustio sebe jer se ne voli, već on želi da poveća ljubav prema sebi i od drugih. Ako se etika vrti oko svemirskog Haosa onda se etika vrlo brzo pretvori u sveopštu, ubrzanu aporiju. Zbog toga sam ja u Ptolomejski obrt. Obrt u odnosu na obrt, kako bi čovek ponovo postao samosvesno i odgovorno biće. A to se istinitije dešava kroz primitivni pogled, nego kroz civilizacijski argument. Kad se primeti da nešto Veliko okružuje nešto malo, onda se desi poštovanje. Čovek želi proviđenja za koja on sam nije odgovoran.

Naivni pogled u svemir spasava.

Ptolomejski obrt bi nam bio nužan da se svet sigurnosti malo prodrma. Ovom savršeno progresivnom čovečanstvu nedostaje sumnja u nehumani razvoj. Ne bi nam nedostajalo malo higijene za samoposmatranje i samokontrolu. Možda smo mi malčice krivi za ovakve klimatske udare, za siromaštvo koje se širi kao pustinja, za nedostatak umetnosti… Elementarne vizije nas, pak, vode ka večnom ponavljanju čuđenja. Kad se čovek začudi, rađa se kreacija. Osnova na kojoj počinje život i biće. Jer primitivizam ne dolazi od primitivnog čoveka, već od bogatih, moćnih, osvajača…

Jer ako ja, koji živim između dve planine, svaki dan vidim da se Sunce kreće po nebeskoj putanji sa jednog brda na drugo, to nije astrološki hendikep, već poezija. Posmatrajući ga tako svaki dan ja ne mogu da izgubim humanizam. Pa, ako već čovečnost neće da krene ka nama, mogli bismo mi ka njoj.

Sada bi nam dobrodošao Ptolomejski obrt u odnosu na na tehnološki razvrat. Jer kada čovek otkrije svoje devijantne osobine, on samo teži da ih umnoži. A šta je sa intelektualcima. Da li su i oni postali tehnološki proizvod, artikl koji možeš jeftino kupiti. To što nema intelektualaca samo je znak da su potrebni. Problema je ogromno, a problematiku niko ne želi da sagleda. Obićeviti problematiku, znači predlagati kako da se zaustavi bezalternativni svet.

Mašine koje mogu dnevno da unište ogromne delove prirode i teleskopi koji nas vode daleko, udaljavaju ljudsku psihu od samog čoveka. Čoveka je već pokupila civilizacijska apatija. On ne zna šta će sam sa sobom, ali veruje da je to ispravna dehumanizacija. Kopernik je učinio čoveka inferiornim jer mu nije dozvolio da sunce pronađe u sebi.

Čovek je pobegao od Ptolomeja samo da bi mogao da nastavi sa krivotvorstvom. Nama su potrebni i Kopernik i Ptolomej! Jer ne treba puno mudrosti niti naočare sa debelom dioptrijom da sagledamo u kojoj meri nas otkrića zagađuju i povećavaju deponiju u nama i oko nas. Obrt koji nam je u odnosu na sveopšte zagađenje potreban, možemo da nazovemo bilo kako.