Kada razgovaramo – da li stvarno razgovaramo? Ovo se nije zapitao Rajmond Karver, već savremeno doba u kojem vlada zagušljivost reči i razumevanja. Brbljanje je postalo manir, buka nametnutog intelektualnog ega. Miaso je uperena protiv drugog kao cevi puške koja u svemu vidi rat. Ali, na sreću, postoje književnici (ne fariseji) čije oko još gaji slobodu posmatranja i govora. Zbog toga, upravo, knjiga Vesne Roganović pod nazivom „Sfinga pred vratima“ pleni nenametljivom prisutnošću pitanja svojim sagovornicima.
Vesna je sfinga koja ne ćuti, ali iz njene tišine proističu pitanja. Nekada su to direktni razgovori, nekad uključeni kasetofon a ponekad dugi telefonski razgovori. Intervju može biti hladna žurnalistička forma ali i približavanje autora čitaocu. Kroz ovakvu vrstu tekstova Vesna Roganović je učinila da se i mi približimo stvaraocima književnosti dvadesetog veka. Razgovori načinjeni za Danas, Politiku, Borbu… jedna vrsta su prenošenja prijateljstva. Pitanje postaje portir koji otvara vrata. Odgovori tada dolaze sami. Čitalac, takođe, tada postaje prijatelj pisca.
Voditi razgovore sa nobelovcima, tiražnim i prestižnim piscima nije samo privilegija već prenošenje utiska u kojem čitalac ne može da bude pasivan. Između onoga koji pita, književnika i čitaoca stvara se porodična naracija. Približavanje i prenošenje ličnosti koje smo već sreli u njihovim romanima, pričama, esejima. Sloboda, kako kaže Brodski, a o njoj se još može pričati, nije piknik. Ginter Gras sagledava tragediju civilizacijskog napretka u kojem samo glad preživljava. I da proždrljivost ovakve vrste nije bila moguća u prethodnim vekovima.
Uz plejadu već navedenih progovaraju u ovoj knjizi A. Buzi, Encesberger, Konrad, B. Hrabal, Č. Simić, Skvorecki, D. Grosman, A. Miler, Pol Oster… Doduše, u tim intimnim prepoznavanjima oseti se ponekad neka vrsta suparništva ili sujete svojstvene velikanima. Ronald Harvud zamera Brodskom jer je potpisao bombardovanje Beograda, ali i saopštava svoju naklonost Ruždijevoj hrabrosti za samostalnost, Aldo Buzi – na primer – ne poštuje Umberta Eka… Ali sve to u još većoj meri utopljava recepciju književnog dela povezanu sa književnikom samim.
Vesna Roganović poput tihe vode uranja u besednike sa željom da iz njih izvuče intelektualnu sugestiju. Njena pitanja su kratka i nenametljiva. Bez njih je teško porinuti u sebe i izneti zrelo individualno iskustvo. Ona je obaveštena i zbog toga nastoji da što manje smeta onima koji se, ionako, osećaju izgnanima, nerazumevanim, stavljenim u veliki progon odbačenosti. Ima li književnika, pitam se i sam, koji se nije tako osećao. I pored slave, ogromnih tiraža (ponekad i honorara) retko koji nije osetio duboku bol stvaranja koju je neko morao i razumeti. Zbog toga je najvažnije, a ova knjiga to sagledava, da dok neko priča postoji neko naspram njega ko to sluša.
Uho koje čuje govori više od izgovorenih reči.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
