Čovek Evrope upada u tešku krizu stvrdnutih osećanja. Maja prosipa čašu sa vodom i praznu čašu i govori jeeee! Ponavlja to nekoliko puta, onda popije vodu i kaže popila sam smeh. Ona prenosi ljudima učenje o valjanju po patosu i podseća ih da su nekad bili deca. Smeh je besplatan. Ali se moramo, barem načas, otkačiti od svakodnevnih obaveza i tempa za materijalističkim svetom. Zavladao je teror mrgodnosti, pa ne bi bilo loše malo ga oterati osmehom, nasmejanošću i dobrim raspoloženjima. Smeh je iskonski zavičaj, kuća čovekovog smisla.

Zbog toga, ako se odrasli odriču smeha, ne bi trebalo da ga oduzimaju svojoj deci. Prenositi deci svoje nezadovoljstvo životom najveći je testament, ali i najveća pogubnost za naše naraštaje. Pustite decu da vrište, gaze po blatu, da se penju po drveću… Da dete ponovo postane dete. Smeh će ih odvojiti od kompjutera, tableta, mobilnih i šarenih igrica sa ekrana. Igrica sastavljenih od monotonih sistema koji kod dece uništavaju maštu i pogubno ih vode ka životu bez iznenađenja i intuicije.

Maja veli da je važno razraditi svoje stomačne mišiće makar i na silu, a da se onda oni sami povijaju po zakonima slobode. Kada smo opušteni, kroz nas protiču radosni i nasmejani detalji. Ko se smeje ne seje ironiju. Zapadni čovek je zapao u cinizam zbog toga jer je zapostavio narandžasti dijalog. Ne živi se samo o buđelaru, već i o zadovoljstvu iz osmeha. Čovek nije više čovek.

Mašine ne mogu da se smeju, a, ipak, toliko su drage čoveku. Ni životinje ni biljke ni minerali ne čine to. A, opet, onome kome je to dato, to ignoriše.

Šekspir veli da tamo gde je bol veća manje se gubi. A …tamo gde se mali osmeh pojavi podsmeh nestaje. Uopšte nije infantilno reći – želim da budem vedar, ali se to ne sme, izgleda, drugom poveriti. Treba mu dokazati da to može da bude i njegov karakter. Možda, u tom smislu, čoveka treba prevariti. Naučiti ga da izda negativna stanja i da se ponovo vrati pričanju viceva. Oni su lekoviti. Najbolji su kad se direktno, govorom i prijateljstvo prenesu.

Maja Dobrila kaže da čovek koji se ne smeje napušta samog sebe. A zatim trči ka nezadovoljstvu svakodnevice. Kao da novi moral ne podržava pozitivna stanja naših lica, kao da nas uči da se ne podajemo drugima i da to dobro zatajimo. Samo treba raditi i raditi protiv drugog, eto, to je sila koja danas drži savremenike. Izgubljeni čovek ovog našeg doba nema rešenja kako da izađe iz lavirinta. Zato bi morao da nauči samo jedno – da svoju dušu pošalje, barem povremeno, u izuzetnost!